Почела деградација арктичке зоне вечитог снега и леда

Руски научници су годинама посматрали термокрашка језера, водене басене који су настали услед отапања вечитог леда. Ова језера су извор угљеника који се у атмосферу ослобађа у облику гасова са ефектом стаклене баште. Последњих година језера су се нагло повећала. Данас је неке басене чак тешко препознати на сателитским снимцима из ранијих година. У неким случајевима се за две или три године линија обале померила за 70 метара. Међутим, још озбиљнији проблем од термокрашких језера представљају резерве угљеника у епиконтиненталном појасу.

Ослобађање угљен-диоксида није до краја истражено

Научници Томског државног универзитета преко 20 година проучавају западносибирски субарктички природни појас. Централна локација за њихова истраживања је научна станица Ханимеј, која се налази у малом насељу у Јамало-ненецком аутономном округу. Мочваре су овде неколико пута веће од оних у Скандинавији, Канади и на Аљасци.

„Органски угљеник у тлу, то јест тресет, најинтензивније се трансформише у угљен-диоксид у воденој средини”, објашњава за „Руску реч” Сергеј Кирпотин, директор центра за истраживања „БиоКлимЛанд” Томског државног универзитета. „Преко 80% субарктичког Сибира покривено је термокрашким језерима. Притом ослобађање угљен-диоксида у атмосферу досада нико није до краја истражио, као ни хемијски састав воде. Ми данас интензивно радимо на томе заједно са колегама из Шведске и Француске у оквиру међународног пројекта Siberian Inland Waters”.

Научници су открили да мала језера површине до 100 квадратних метара, која се практично не виде из космоса и нису уцртана на мапама, ослобађају неколико пута већу количину гасова са ефектом стаклене баште од великих језера. У тундри постоје милиони оваквих малих језера. Међутим, због њихове занемарљиве величине она доскора нису узимана у обзир када се говорило о постојећим моделима циркулисања угљеника у природи.

Све интензивније отапање вечитог снега и леда (пермафрост) у Западном Сибиру може проузроковати да се уместо великих термокрашких језера формирају много мањи, али знатно бројнији водени басени, сматрају истраживачи. „То ће допринети повећању емисије гасова са ефектом стаклене баште и удесетостручити растварање органског угљеника у рекама и Северном леденом океану”, прибојава се Кирпотин.

Нуклеарни колос на врху света

17. августа 1977. нуклеарни ледоломац „Арктик“ дошао је до Северног пола, поставши први брод који је стигао до ове тачке пловећи површином мора.

Предвиђање будућности „гледањем у лед”

Знатно озбиљнији проблем од термокрашких језера представљају процеси који се одвијају у наслагама леда дебелим више километара у епиконтиненталном појасу. Емисија угљеника са овог појаса у облику метана (СН4) и угљен-диоксида (СО2), који стварају ефекат стаклене баште, већ данас озбиљно утиче на климу на Земљи.

„Пре пет година смо открили да је ослобађање велике количине метана у морима Источног Арктика готово двоструко веће од емисије овог гаса са свих осталих површина светског мора”, изјавио је геохемичар Игор Семилетов, сарадник Тихоокеанског океанолошког института „Иљичов” и Томског политехничког универзитета.

Међународни тим научника је 2014. године под његовим руководством реализовао експедицију по Северном леденом океану на научном ледоломцу „Оден”. Ова експедиција је први пут детаљно проучила акваторију епиконтиненталног појаса Источног Арктика на дубинама од преко 50 метара. Испоставило се да је ослобађање угљен-диоксида у атмосферу на подручју епиконтиненталног појаса много веће него што су научници претпостављали.

Када говоримо о великим количинама метана које се ослобађају у атмосферу, ради се о емисији до сто грама овог гаса са квадратног метра по дану са епиконтиненталног појаса Источног Арктика. Ова тако масовна појава сведочи о високом степену деградације подводних ледених наслага у арктичкој зони вечитог снега и леда. У епиконтиненталном појасу је већ регистровано око 700 „рупа” пречника једног километра које избацују метан.

„Проналазимо све више потврда за нашу хипотезу о томе да сибирски епиконтинентални појас данас, као и током барем последњих 400 година, има водећу улогу у промени равнотеже присуства метана на планети”, изјавио је Семилетов. „Ми сада живимо у периоду између два ледена доба, када је ниво светског мора у порасту.”

Росијскаја газета. Сва права задржана.