„Силицијумска долина“ усред сибирске тајге

прес-фото
Како су у самом срцу Сибира биле концентрисане интелектуалне, духовне и културне снаге Русије? Од чега сада живи светски познати научни центар и зашто овде нико не верује у нови талас „одлива мозгова“?

Академгородок (академски град) у Сибиру основан је 1957. године у јеку еуфорије „отапања“ после Стаљиновог периода, по указу генералног секретара ЦК КПСС Никите Хрушчова. Тада се у СССР-у безрезервно веровало у неограничене могућности науке и у изузетну мисију научника. Насеље је подигнуто 30 километара од Новосибирска, града који је, чини се, погоднији за гајење белих медведа него за бављење науком. Ту зима траје готово пола године: од октобра до априла, а жива у термометру често пада на -40 степени Целзијуса. О томе како и од чега данас живе научници у овом насељу прича дописница „Руске речи“ Марина Москаљенко, која је рођена и одрасла у Академгородоку.

Илустрација: Јуриј Машков/ТАССИлустрација: Јуриј Машков/ТАСС

„Забрањен одлив мозгова“

Поред парка технике у Академгородоку стоје знаци са натписом „Забрањен одлив мозгова“. То је подсећање на масовну емиграцију руских научника после распада СССР-а током 1990-их.

Сада се ситуација променила. „Многе моје колеге су радиле у иностранству, али су се на крају ипак вратиле“, прича Павел Кроковниј из Института за нуклеарну физику. „Ми учествујемо у међународним пројектима, сарађујемо са лабораторијом физике високих енергија „Цукуба“ у Јапану и са Европском организацијом за нуклеарна истраживања (ЦЕРН). Узгред, „Цукуба“ је практично јапански еквивалент новосибирског Академгородока“, истиче Кроковниј.

По мишљењу овог руског физичара, сибирска зима је рај за љубитеље скијања: „Ски-центар са стазама удаљен је свега пет минута од мог радног места. Када имам времена у паузи за ручак, ходам на скијама“, каже Кроковниј. Током лета научници користе паузе у бављењу науком да залију рибизле и окопају своје баште.

Проспект академика Лаврентјева, 1988. Илустрација: Инјакин/РИА НовостиПроспект академика Лаврентјева, 1988. Илустрација: Инјакин/РИА Новости

У Сибир – на слободу!

Током 1960-их су овамо, у Сибир, многи нучници дошли као у добровољно прогонство и настанили се у Академгородоку – што даље од престонице „земље совјета“, у шумску дивљину. Они су овде налазили интелектуалну слободу која је тада била незамислива у другим деловима земље.

Московски и лењинградски научници су своје прве  лабораторије правили у гаражама усред шуме, на градилиштима. Био је то необичан експеримент у земљи која је навикла да живи по тоталитарним законима.

У Академгородоку су концерте организовали кантаутори који су били гоњени у СССР-у. Овде су се отворено читале забрањене књиге „самиздата“, укључујући и роман Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“. Истовремено је обнављана генетика, која је у Стаљиново време била жигосана као лажна наука.

Илустрација: прес-фотоИлустрација: прес-фото

Обична домаћа лисица

Управо у Академгородоку је совјетски генетичар Дмитриј Бељајев реализовао идеју припитомљавања дивљих животиња. Он је у Институту за цитологију и генетику успео да одгаји врсту припитомљених лисица које се понашају слично као пси. У одгајивачници овог института већ је одгајено преко 50 генерација таквих лисица.

Данас припитомљене животиње често учествују у изложбама и снимању филмова. Истина, недавно је једна лисица за време снимања побегла и сакрила се. Сада је цео град забринут за њену судбину. Потрага је и даље у току, и поред тога што су врло мале шансе да генетски припитомљена животиња опстане у мегаполису.

Али ипак има наде: „Судећи по томе што се у Академгородоку с времена на време појављују њени трагови, лисица је жива и ноћима лута шумом“, рекла је за „Руску реч“ власница лисице Ирина Мухамедшина.

Биолошки стрипови

План Академгородока је такав да 70% његове територије чине шумски масиви. Усред тог царства природе налази се „најпаметнија улица на свету“. Са таквом формулацијом је Проспект академика Лаврентјева унет у Гинисову књигу рекорда као место где је на свега 2,5 км смештено преко 20 научних институција.

Једна од њих је Институт за молекуларну и ћелијску биологију, у коме ради Олга Посух. Она за себе каже да је жена-вампир, јер је дању научница, а ноћу уметница. Њен редовни посао је посвећен истраживању особености репликације „ћутљивих“ делова генома, а у слободно време се бави цртањем.

„Ја цртам научно-популарне стрипове о биологији. Илустровање озбиљних научних података помоћу сличица које нису увек озбиљне, како се испоставља, може знатно да повећа интересовање за науку“. Олга је недавно покренула пројекат под називом „Лабораторија научне анимације“, где заједно са децом врши научне експерименте, а затим о томе снима анимиране филмове.

u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e
 
1/8
 

Москва далеко, иновације близу

„Овде у Академгородоку имамо све услове за бављење науком и стварање нових технологија“, сматра Јевгениј Павловски, руководилац пројекта Big Data Analytics на Новосибирском државном универзитету. Он се бави развојем вештачког интелекта и верује да га човек може прихватити са наклоношћу и уз његову помоћ може дубље упознати овај свет.

Сибирским научницима је Москва и данас далека, и у мисаоном и у физичком смислу. Они су навикли да сами доносе одлуке о своме животу. „Ми не чекамо да се држава побрине о нама“, каже Павловски.

Недавно су научници формирали студентске патроле како би осигурали безбедност студената који живе у кампусу Новосибирског државног универзитета, а 2008. године су покренули велики пројекат изградње индивидуалног стамбеног простора за омладину.

Росијскаја газета. Сва права задржана.