Шилка, Тунгуска-М1 и Панцир-С1: Најопаснији руски артиљеријски ПВО системи у Сирији

Наука и технологија
ИГОР РОЗИН
Руски артиљеријски ПВО системи играју важну улогу у војној операцији у Сирији, где веома ефикасно чувају војне базе Хмејмим и Тартус. Њихова поузданост је потврђена пре неколико дана када су успешно одбили масован напад дроновима.

3СУ-23-4 „Шилка“

Овај самоходни ракетни систем је већ „зашао у године“ (направљен је 1964), али је и даље једно од најпознатијих руских достигнућа 20. века.

Током протеклих пет деценија ово оружје је примењено у конфликтима у Африци, Вијетнаму, Авганистану и на Блиском Истоку. Рафал из четвороцевног оруђа калибра 23 мм је као ножем сасецао све нисколетеће циљеве који му се нађу на путу. „Шилка“ испаљује око 3.400 граната у минути и претвара у „дроњке“ све што је у њеном домету.

Овај смртоносни топ је примењиван и против нисколетећих циљева (јуришних авиона и хеликоптера), и против непријатељске лако-оклопљене борбене технике, као што је то било на пример у Авганистану.

Техника, међутим, стално напредује тако да ни гранате калибра 23мм које су испаљиване из „Шилке“  нису били довољно ефикасне у евентуалним сукобима са нешто јаче оклопљенијим борбеним возилима. Због тога је током 1980-их направљени нови противваздухопловни системи који користе гранате калибра 30 мм.

Противваздухопловни ракетно-топовски систем 2С61 „Тунгуска-М1“

Прво оружје такве врсте био је противваздухопловни топовско-ракетни систем „Тунгуска“. Он поседује лансере ПА ракета и два топа 2А38М калибра 30 мм са темпом ватре од 5.000 граната у минуту.

За разлику од претходног система, овај је могао да отвара ватру у покрету и да помоћу ракета обара авионе и хеликоптере 8000 метара по даљини, а 3500 метара по висини.

Временом је „Тунгуска“ претрпела мноштво модификација како би могла одговорити изазовима новог доба, тако да је она и даље један од најубојитијих руских противваздухопловних система. Међу њима, посебно треба издвојити најновији „Панцирь-С1“.

Руски „Панцир“

Садашњи ешелон руске противракетне одбране изгледа овако: у самом центру одбране се налази систем ПВО / ПРО С-400 који „види“ и обара све аеродинамичне циљеве у радијусу од 400 км. Противваздухоплвни топовско-ракетни системи "Панцир" се налазе у концетричним круговима око њега и штите га од удара из ваздуха непријатељским ракетама ваздух-земља. Као што смо рекли, овај систем има два аутоматска топа калибра 30 мм и 12 вођених ракета 57Э6Е.

Данас се „Панцир“ третира као крајњи ешелон заштите цивилних објеката, војних база и једница на терену. Ово оружје је створено за уништавање објеката који се приближавају циљу чак и хиперсоничном брзином у радијусу од 20 км и на висини од 15 метара до 15 километара. Другим речима, објекти се пресрећу док се приближавају циљу.

Овај модел се од претходних совјетских модела разликује по томе што је у њему систем практично у потпуности аутоматизован. Компјутери овог ракетно-топовског система самостално фиксирају циљеве у ваздуху, после чега војнику остаје само да притисне дугме „старт“ и уништи последње офанзивно средство, које је неким чудом продрло кроз штит С-400 и „Тор-М2“.

Прочитајте више: Рат дроновима: Нови детаљи око напада на руске војне базе у Сирији У ноћи између 5 и 6. јануара 2018, спречен је до сада најмасовнији напад на руске војне базе у Сирији (ваздухопловна база „Хмејмим“ и пункт материјално-техничког обезбеђења „Тартус“) од почетка руске ваздухопловне операције у овој држави. Напад је покушан са великим бројем беспилотних ударних дронова, који су прецизно навођени са просторије удаљене неколико десетина километара од руских база.