„Употреба ватреног оружја које се налази у склопу роботизованих платформи, и даље је под искључивом контролом човека-оператера, а не машине. Мислим да ће тако још дуго остати. Не мислим притом да је пренос поменуте функције на роботску технику исто што и отварање Пандорине кутије“, рекао је Остапчук.
Како је нагласио инцидената због нерегуларног рада борбених робота у иностранству има довољно и повезани су улавном са грешкама у програмирању.
„Код конкуренције постоји врло велики број „устанака“. Грешке у програмирању могу да доведу до тога да робот представља опасност за човека. Не дај боже да почне да пуца у погрешном правцу или крене на кога не треба. Код робота из породице „Уран“ постоје осигурачи за такве случајеве, а има их много, јер ми схватамо да су такве ситуације врло опасне“, нагласио је Остапчук.
У породицу борбених робота „Уран“ спада машина за разминиравање на даљинско управљање „Уран 6“, која је успешно испробана у Чеченији и Ингушетији, а сада ради у Сирији, као и робот „Уран 14“ за гашење пожара. Ту је и борбена машина „Уран 9“, на коју у зависности од задатка могу да се поставе противтенковске вођене ракете, топ калибра 30 мм, митраљез и реактивни бацач пламена. Сви „Урани“ контролишу се даљински, затвореним каналима везе са радијусом дејства до четири километра. Пресретање управљања је искључено.