Очаран завијањем вукова: Како је совјетски научник две године живео у дивљини са вучјим чопором

Кавкаски вукови нису толико агресивни као што се мисли. То показује и пример Јасона Бадридзеа.

Кавкаски вукови нису толико агресивни као што се мисли. То показује и пример Јасона Бадридзеа.

Global Look Press
Совјетски научник Јасон Бадридзе током 1970-их је провео две године у вучјем чопору. Заједно са вуковима је ишао у лов, и истовремено вршио крајње необична истраживања.

„Осећао сам се као вук“, рекао је уз осмех совјетски и грузијски етолог Јасон Бардридзе у интервјуу када су га питали како се осећао док је ишао у лов на јелене. Овај научник је 1974-1976. живео са вуковима. Јео је и спавао заједно са њима. У његовом првом чопору је било шест вукова.

Све је почело још у детињству када га је отац одвео у шуму у Грузији. „Чуо сам завијање вукова. То ме је уздрмало и преокренуло све у мојој души“, рекао је он у разговору са „Руским репортером“. После тога је Бадридзе знао да ће постати научник и шта ће проучавати.

Полулегална наука

Јасон Бадридзе (рођен 1944.) сада живи и ради у Грузији. Проучавање вукова и њихово понашање је важан део његовог живота почев од 1970-их.

Етолози проучавају понашање животиња. Још 1970-их совјетски научници нису ништа знали о вуковима у дивљој природи. Научних публикација је било мало, а житељи Совјетске Грузије су их углавном истребљивали. Када је дипломирао на биологији, Бадридзе је одлучио да нешто у том погледу промени. Он је своје истраживање обавио у тајности.

Отишао је у Боржомски кланац у Грузији и тамо пронашао одговарајући чопор који је живео на територији од 100 квадратних километара. Бадридзе каже да је платио тамошњим шумарима да више не пуцају у вукове и да их оставе на миру, и „запретио да ће их испребијати“ ако прекрше договор.

Сусрет са вуковима

Како човек комуницира са грабљивим дивљим животињама? То је био тежак задатак чак и за Бадридзеа који је био ловац и умео је месецима да живи дубоко у шуми. „Једини начин је био да их полако навикнем на своје присуство“, рекао је он новинару часописа „Кот Шрёдингера“.

Требало му је четири месеца да то постигне. Бадридзе је опрезно пратио вукове по трагу без директног контакта, како би се чопор навикао на њега. Затим је почео да баца унаоколо комадиће тканине коју је носио. Вукови су најпре избегавали ту тканину, али су затим прихватили њен мирис као познат. Када је чопор навикао на Бадридзеов мирис и присуство, уследио је најопаснији корак – директан сусрет.

Бадридзе се још увек добро сећа првог сусрета са одраслим вуком, очи у очи на растојању од пет метара. „Гледао ме је у очи нешто мање од минута, али то је изгледало као читава вечност. Затим је набрао њушку и показао зубе, а онда се вратио своме другару и они су отишли у шуму“, сећа се научник.

Бадридзе је стајао као укопан, није могао да се мрдне. Сада се и не сећа колико је то трајало, али тада је схватио да је контакт успостављен – вукови су га препознали и прихватили.

Навикавање на дивљи живот

Јасон Бадридзе каже да су односи у вучјем чопору били изузетно топли и присни.

У чопору коме се придружио Бадридзе била су два одрасла вука (пар), њихова три штенета и стари вук који је био предводник чопора. Убрзо после првог контакта вукови су прихватили Бадридзеа и он је спавао близу њихове јазбине.

Научник је свуда пратио чопор. Када су вукови трчали, трчао је и он. Заостајао је за њима, али не много јер је био у доброј форми. Чопор га је чак позвао да учествује у лову и он је много пута ловио са њима. Наравно, он није убијао јелене – то је био посао одраслог вука – али је заједно са штенцима помагао у гоњењу плена.

Вукови су љубазно делили своје месо са Бадридзеом. Наравно, он није јео сирово месо. Свој део је носио преко реке и припремао га на ватри. Поред тога, углавном се хранио хлебом и месним нареском. „Још увек мрзим месни нарезак. Не могу ни да га гледам“, каже Бадридзе са осмехом.

Интензивно дружење

Вукови су третирали Бадридзеа као члана свог чопора. Чак су му спасли живот ризикујући сопствене животе.

Током вишемесечног живота са вуковима (а живео је са неколико вучјих чопора), Бадридзе је сазнао много тога о њиховом понашању, понекад са великом муком. Једном се уверио да вукови могу бити чак и човекољубиви. Они су га третирали као свога и спасли су га од медведа.

„Враћали смо се из неуспешног лова уморни. Ја сам седео на великом камену, а тамо је спавао медвед. Изненада се медвед појави и пође према мени. Вукови то чуше и нападоше га, иако је он једним ударцем лако могао убити свакога од њих“, прича Бадридзе.

Ко је агресивнији, животиње или људи?

Научник сматра да су људи у извесној мери чак и агресивнији од вукова и да се мање руководе логиком.

Бадридзе је остао веран својим дивљим пријатељима. Још увек му је познат и језик завијања и режања. Касније, када се он већ вратио у „цивилизацију“, вукови из поменутог чопора су побијени, а Бадридзе и даље ради са вуковима неколико деценија покушавајући да обнови ову животињску врсту у Грузији.

Узимао је вучад од ловаца, гајио их у кавезу, а затим учио како да се понашају у дивљини и пуштао на слободу. Укупно је одгајио 22 вука, али можда је још боља ствар све оно што је учинио (и још увек чини) како би људи упознали истинску природу вукова и одбацили полумитолошку представу о њима као о крвожедним зверима.

„Ја сматрам да су људи изузетно сурова бића. Само људи уживају у агресији. За друге врсте је агресија исто што и страх. Људи своје сопствене лоше особине пројектују на животиње“, каже Бадридзе.

Ако желите више да сазнате о односу науке према псима, прочитајте о контроверзном експрименту руских научника у тексту Зашто су руски научници „мучили” пса пред Рогозином и Вучићем?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: