Уколико би дошло до ратног сукоба између војски САД и Русије на тлу Европе, тај би се сукоб вероватно брзо проширио и на размену удара нуклеарним бојевим главама. Али и приликом таквог злосутног сценарија који би значио почетак Трећег светског рата, постоји реална могућност да би уводни судари на бојном пољу ипак прошли без употребе оружја за масовно уништење. Узмимо нпр. чињеницу, да до тог сукоба дође у другој деценији овог века, негде средином 2020-их година. Епицентар тог сукоба вероватно би био руски „џеп“ који се налази у околини Калињинграда, где би засигурно једни наспрам других стајале најелитније тенковске јединице са којим располажу обе војске.
Средином наредне деценије америчке тенковске јединице би углавном биле опремљене основним борбеним тенковима „Abrams“ и то његове најнапредније модификације M1A2 SEP v.4. Ако се овај верзија тенка успореди са данашњом SEP v.2 и наредном SEP v.3 која се ускоро очекује у оперативној функцији, последња модификација ће се одликовати далеко напреднијом сензориком, системима дигиталне комуникације и коначно далеко бољом оклопном заштитом. У сваком случају, овај тенк се у својој суштини, неће визуелно разликовати од тенкова какве данас видимо у америчкој армији.
Што се тиче руских елитних оклопних јединица, ту ће ситуација бити мало „шаренија“. Средином наредне деценије, руске тенковске јединице ће у свом саставу имати основне борбене тенкова Т-72Б3М, затим Т-80БВМ, Т-90М „Прорыв-3“ и највероватније одређен број тенкова четврте генерације Т-14 „Армата“. Нас посебно интересује овај последњи, јер ће засигурно имати најквалитетнији систем оклопне заштите, као и безпосадну борбену куполу. Такође, према извештајима који долазе од стране америчке обавештајне мреже, као и медија који се баве војном проблематиком, овај тенк ће се одликовати и врхунском покретљивости на фронту.
Shutterstock
Капетан Стефан Бухлер, који слови за изузетног познаваоца оклопних борбених машина (инжењер техничких наука и старешина у оклопним борбеним саставима), управо наглашава да ће захваљујући изврсном односу снага/тежина, руски тенк бити далеко супериорнији од основних борбених тенкова M1A2 SEP v.4 и Leopard 2 када је у питању покрељивост на фронту.
„Руски тенк има далеко бољи однос снага/тежина у односу на НАТО тенкове (M1A2 SEP v.4 и Leopard 2). Са својом тежином од 48 тона, он је за 20% лакши од ових тенкова, што резултује његовом далеко већом специфичном снагом која је основна за агилност, покретљивост. Тако нпр. „Армата“ има однос 33,1 кс/1000кг, док је код западних тенкова овај однос 24кс/1000кг. Дакле у односу на наше тенкове, руски тенк се већ сада може класификовати као екстремно агилан тенк“.-констатује Бухлер. „Његове гусенице су нешто уже када се успореде са оним које се налазе на тенковима Leopard 2 или M1 Abrams, али у суштини то и није битно, јер је и сам тенк знатно лакши у односу на западне противнике. Тачније, специфични притисак на тло који стварају ови тенкови налази се у приближно истој размери“-пише Бухлер.
Даље, са обзиром на комбинацију активне оклопне заштите, реактивног оклопа и основног вишеслојног оклопа, Т-14 ће имати бољу оклопну заштиту у односу на ова два тенка. Дакле, без обзира што ће овај тенк бити далеко лакши, његов оклоп ће бити оспособљен да издржи далеко јаче ударце (кинетичке пројектиле, кумулативне гранате, тандем-кумулативне ракете и сл.) од својих западних конкурената. Бухлер посебно истиче техничко решење безпосадне куполе, која ће омогућити далеко већи степен преживљавања посаде уколико дође до пенетрације основне оклопне заштите.
Што се тиче примењене опто-електронике, западни тенкови ће по Бухлеру ипак задржати предност. Међутим, Бухлер истиче проблем квалитета сензора који се иначе уграђују у тенкове. „У поређењу са старијим оптичким системима, видео-камере и опто-електронски нишани који се данас примењују на тенковима, нису ништа мање осетљиви на непријатељски ватру. Оптика је и даље „ахилова пета“ сваког борбеног тенка, укључујући ту и руски Т-14“ - сматра Бухлер.
Постоји и још један недостатак када је у питању безпосадна купола. Командир тенка не може да избаци главу кроз отвор тенка, и на тај начин стекне целовитију ситуациону слику бојишта, на којем се тенк налази. Овај проблем се покушава решити применом модерне технологије. „Сучељавање међу експертима се углавном врти око питања да ли претерана дигитализација тенка (у дизајнерском облику какав данас видимо), са начичканим лцд-мониторима и камерама који прате ситуацију 360 степени око тенка, могу да замене природни осећај који се стиче својим очима“-пише Бухлер.
“На овом плану су највише одмакли Израелци развојем њиховог система „Iron Vision“ коју је развила чувена компанија ELBIT Systems. Он се састоји од борбене кациге коју носе командири тенковских посада, а која ради на истим принципима као што је то кацига пилота. Дакле, head-up дисплеј је комплетно увезан са свим опто-електронским сензорима на тенку и видео-камерама, тако да командир има пуну прегледност ситуације око тенка. Он сада нема потребу да нон-стоп „буљи“ у мониторе, већ целу ситуацију има директно испред својих очију, коју осматра једноставним покретима главе. Има осећај као да је протурио главу ван тенка. Ово вишеструко повећава осећај ситуационе тактичке свести у односу на моделе других произвођача. Уколико би нпр. са сличним системом била опремљена „Армата“ онда би дефинитивно безпосадна купола имала предност у односу на стандардну.“
Наравно Руси ни овде не седе „скрштених руку“. Пре извесног времена је лансирана прича о пројекту „Птеродактил“ који ће у ствари бити допуна постојећем панорамском нишану за откривање непријатеља и навођења ватре по њему. Међутим, овај пројекат може да буде употребљен и за проширење укупне тактичке слике око тенка, коју његова посада итекако може да искористи. Ради се о групи беспилотних летелица, које би биле уклопљене у специјалне „боксове“ унутар тенковског оклопа, и које би имале задатак да сво време лете око тенка, самостално покривајући посебан квадрант круга (претпоставља се да би у склопу система „Птеродактил“ биле ангажоване укупно 4 летелице типа квадкоптера). Ове летелице би кабловски били везане за тенк, и њихова употреба би била индикована током извођења активних борбених дејстава, где би у радијусу и до 100 метара пратиле тенк. Биле би опремљене најсавремнијом опто-електорнском техником високе резолуције, која би посади унутар тенка давала кристално чисту слику у реалном времену. Њена оперативна висина би износила 90-100 метара, одакле се видљиви хоризонт повећава на 35-40км даљине, што заиста представља импресиван простор који се на овај начин покрива. Такође, преко кабла би ове летелице била нон-стоп на напајању, тако да би њихова аутономија била практично бесконачна.
Закључак који се на крају намеће је такав да ће и Т-14 „Армата“ али и нека најмодернија верзија „Абрамса“ имати приближно једнаке карактеристике. Ниједан тенк неће имати неку радикално већу предност у односу на други. Очигледне предности које ће имати „Армата“ покушаће се компензовати напреднијом сензориком, као и увежбаности посада и елемената напредне борбене тактике, која је по овом аутору на страни Американаца.
Међутим, сви ови технички аспекти, типа који ће тенк да има већи топ, или снажнији мотор итд., на крају падају у воду, ако се са тактичког сукоба конвенционалним оружјем пређе на масовну размену нуклеарним бојевим главама која ће довести до тоталног холокауста. У том случају успоредба тактичког оружја је потпуно беспредметна.