Зашто је СССР слао стране космонауте у космос?

Слева надесно: Чланови совјетско-сиријске космичке посаде – потпуковник Сиријског ратног ваздухопловства Мухамед Фарис, потпуковник Александар Викторенко, космонаут Александар Александров, Херој Совјетског Савеза. У космосу од 22. до 30. јула 1987.

Слева надесно: Чланови совјетско-сиријске космичке посаде – потпуковник Сиријског ратног ваздухопловства Мухамед Фарис, потпуковник Александар Викторенко, космонаут Александар Александров, Херој Совјетског Савеза. У космосу од 22. до 30. јула 1987.

Аександар Моклецов/Sputnik
Совјетски програм „Интеркосмос“ пружао је многим земљама јединствену могућност да пошаљу своје космонауте у космос на совјетским свемирским бродовима. За већину земаља је то била и једина прилика.

Откако су Јуриј Гагарин и Џон Глен летели у отворени космос почетком 1960-их две светске суперсиле су фактички „присвојиле“ космички простор. Током петнаестак година само су космонаути из САД и СССР-а летели у свемир.

Међутим, средином 1970-их се ситуација почела мењати. САД су најавиле да ће на лет у космос примити првог космонаута који није из Америке него из друге савезничке земље. СССР није могао дозволити капиталистима да га по том питању надмаше и одлучио је да пре њих пошаље у космос представнике „братских социјалистичких земаља“.

Совјетски савезници у космосу

Тако је настао програм „Интеркосмос“, чија се суштина, поред заједничких научних истраживања, састојала у придруживању представника пријатељских земаља совјетској посади, и то у својству „космонаута-истраживача“, и укључивању дотичне земље у освајање свемира. Одмах се поставило питање ком странцу ће припасти част да буде први.

Чланови посаде међународне космичке мисије „Сојуз 28“ – космонаут-истраживач Владимир Ремек (Чехословачка) и совјетски космонаут Алексеј Губарев, командир лета и Херој Совјетског Савеза у Центру за обуку космонаута „Гагарин“. „Сојуз 28“ је лансиран 2. марта 1978.

У избору кандидата кључну улогу је одиграла политика. Приоритет су имали представници важних савезничких земаља СССР-а у Источном блоку – Источна Немачка, Чехословачка и Пољска.

„Није могао летети Вијетнамац пре Немца из Источне Немачке. Онај који има више утицаја, тај први и шаље свог космонаута“, каже пензионисани генерал-лајтнант КГБ-а Николај Леонов. 

Избор је на крају пао на Чехословачку са којом су односи били прилично лоши после Прашког пролећа 1968. године. Десет година након тих догађаја (1978) на броду „Сојуз 28“ у свемир је заједно са совјетским колегама летео Владимир Ремек, први космонаут из земље која није била космичка сила.

„Био сам свестан да сам први космонаут на свету који лети у свемир, а није представник САД или СССР-а него друге земље. Због тога сам се трудио да се идеално припремим... По повратку из космоса одмах сам постао познат у Чехословачкој. Нисам могао да прођем улицом, сви су обраћали пажњу на мене“, сећа се Ремек

Чланови интернационалне посаде космичког брода „Сојуз 30“ – Петар Климук, пилот СССР-а и двоструки Херој Совјетског Савеза, командир посаде, и Мирослав Гермашевски, космонаут-истраживач из Пољске, на тренингу у отвореном космосу.

После Ремека су исте године летели у космос Мирослав Гермашевски из Пољске и Зигмунд Јен из Источне Немачке. Након ове важне тројке придружили су се и други савезници из Источног блока: Румунија, Мађарска и Бугарска.

Могућност да пошаљу своје космонауте у свемир заједно са совјетским посадама искористиле су земље пријатељски наклоњене СССР-у – Вијетнам, Индија, Куба, Монголија, Сирија, па чак и Авганистан, где је у то време (1988) беснео грађански рат.

„Ту је била морално-политичка компонента – требало је подићи морал Вијетнаму после тог рата са Америком. Исто тако и нашим пријатељима Монголима који су нам сто година били верни до гроба. Било је потребно да им се захвалимо на тај начин, тј. летом њиховог космонаута“, истакао је Александар Глушко, експерт за пилотирану космонаутику.

Један космонаут са Запада

Француски космонаут Жан Кретијен у отвореном космосу.

Једини представник западне земље који је летео у космос на совјетском свемирском броду био је француски војни пилот Жан Кретијен. СССР је тада био у добрим односима са Француском тако да је представник капиталистичког света добио зелено светло.

Кретијен је двапут летео у космос на совјетским свемирским бродовима – 1982. и 1988, па је чак добио и звање Хероја Совјетског Савеза. „Осећао сам се невероватно поносно. Пре мене је ту највећу награду добило само неколико Француза који су се борили у авијацијском пуку ’Нормандија-Неман’“, рекао је Кретијен.

Француски космонаут са топлином говори и о заједничком раду са совјетским колегама у Центру за припрему космонаута у „Звезданом граду“: „Била је то права породица у којој је владала братска атмосфера... Оставио сам тамо половину свога срца. Осећам носталгију и у свакој згодној прилици се враћам у Русију својим пријатељима“.

Владимир Џанибеков (лево), двоструки Херој Совјетског Савеза, космонаут СССР-а, и француски космонаут Жан Кретијен, Херој Совјетског Савеза, у свемирском броду „Сојуз Т-6“.

Програм „Интеркосмос“ је обустављен 1991. године заједно са распадом СССР-а. У оквиру тог програма тринаест „некосмичких“ земаља је узело учешћа у освајању космоса и послало своје космонауте у свемир. За већину земаља је то и до данас остала једина прилика да пошаљу своје космонауте у свемир.

Са завршетком Хладног рата политичка компонента у космичком надметању потиснута је у други план. Од почетка 1990-их странци из западних земаља узимају активно учешће у летовима мешовитих посада на руским свемирским бродовима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“