Невидљиви скалпел: Зашто су САД страховале од совјетских ракетних возова?

Још од 1960-их стратезима СССР-а и САД не да мира идеја да се нуклеарни арсенал сакрије од првог непријатељског напада и тако сачува за узвратни ударац. Управо могућност да друга страна одговори разорним ударом још увек је главни фактор одвраћања Трећег светског рата.

Постоји систем „Периметар“ чији је задатак да изврши узвратни напад из свих расположивих средстава Стратешких ракетних трупа, чак и ако су уништена њихова командна места и руководство земље. Атомске бомбе и ракете су скривене широм света у бомбардерима и подморницама, у заштићеним подземним силосима или шпартају по шумама и горама у огромним камионима. Американци су двапут покушали да поставе на шине лансере интерконтиненталних ракета, али су оба пута одустали од овог пројекта због великих издатака и техничких потешкоћа. Само је Совјетском Савезу пошло за руком да направи ракетни воз.

„Сделано в СССР“

Стварање борбеног железничког ракетног комплекса је заиста био технички сложен задатак, отприлике као први летови у космос.

„Нико никада ни у домаћој ни у светској пракси није наишао на толико велики број проблема. Морали смо да поставимо ракету тешку 150 тона у железнички вагон, с тим да се он може кретати пругама за обичне путничке возове. Како обезбедити апсолутну безбедност ракете са нуклеарном бојевом главом у кретању пругом? Задата брзина нам је била 120 км/ч. Хоће ли издржати насипи и мостови? Како да се ракета брзо подигне у вертикални положај? Хоће ли воз издржати лансирање?“, написао је касније главни конструктор комплекса „Молодец“ Василиј Уткин. БЖРК су направила два брата, обојица академици. Василиј Фјодорович је конструисао ракету на чврсто гориво, а Алексеј вагон са лансером.

Тестирање система је почело 1985. године. Лансиране су 32 ракете. Неколико прототипова ракетних возова је превалило преко 400.000 километара пруге. Ново оружје је тестирано у различитим климатским зонама – од тундре изнад Поларног круга до пустиња Средње Азије, а 20. октобра 1987. године је коначно први ракетни пук (заправо, један воз) уведен у експлоатацију близу Костроме.

„Воз број нула“

Пуштање у саобраћај „воза број нула“ (такав надимак је БЖРК добио у Министарству саобраћаја) подразумевало је да се ојачају десетине хиљада километара пруга, да се на маршрутама борбеног патролирања направе стотине лансирних положаја са познатим координатама (оне су биле потребне систему навођења РТ-23) и да се реализују десетине нестандартних техничких решења. На пример, контактна жица изнад пруге пре лансирања је померана у страну помоћу специјалног уређаја који се подизао из вагона. Вагон са ракетом је постављан на аутоматске дизалице тако да се део његове тежине помоћу спојева преносио на суседне вагоне. Тростепена ракета је имала склопиве млазнице и склопиви носни конус да би се могла сместити у вагон дугачак 24 метра. Млаз пламена из „Скалпела“ би приликом лансирања могао спалити БЖРК, и зато је ракета избацивана из контејнера помоћу барутног пуњења, у ваздуху се измештала у страну и тек тада се укључивао ракетни мотор. После заустављања воза било је потребно 17 минута да се лансирају три интерконтиненталне балистичке ракете.

Музејски експонат борбеног железничког ракетног комплекса 15П961 „Молодец“ са интерконтиненталном балистичком ракетом 15Ж61 (РТ-23 УТТХ).

George Shuklin

Локомотива је само споља изгледала као и свака друга, али је заправо имала систем допуне горива у кретању. Наиме, позади је била прикачена цистерна са аутоматским убразгавањем дизел горива у блиндирану кабину. Сваки БЖРК је имао три локомотиве које су вукле 17 вагона, три лансера са ракетама, 10 вагона са апаратуром, цистерну са горивом за локомотиве и три вагона за посаду – двоја спаваћа кола и вагон-трпезарију. У возу је на борбеном дежурству било око 70 чланова посаде: две екипе машиновођа, припадници ракетних јединица, везисти, обезбеђење и официри. У свим званичним документима БЖРК се водио као „специјални воз за комуникације“, чланови посаде су носили униформу везиста и нису имали право да напуштају композицију за време дежурства.

У депоу

Стратешке ракетне трупе су 1991. године у свом арсеналу имале већ 12 комплекса „Молодец“. Они су крстарили огромном територијом од Волге до Ангаре. Испоставило се да су конструктори били у праву: чак ни искусни железничари на станицама нису могли да разликују БЖРК од обичног теретног воза. ЦИА је покушала да открије ракетни воз тако што је из Владивостока у Шведску возом послала контејнер са апаратуром за праћење, али је тај контејнер убрзо детектован и неутралисан. Неухватљиви „Скалпели“ који могу да се нађу на сваком месту широм земље (БЖРК је преваљивао и по 2.000 километара за 24 часа) толико су узнемирили НАТО да је исте године британска премијерка Маргарет Тачер наговорила Михаила Горбачова да не пушта БЖРК из депоа. Две године касније је потписан уговор СТАРТ-2 по коме је Русија повукла комплексе „Молодец“ из експлоатације.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!