Родбинске везе у праисторији: Денисовски човек и Homo sapiens – потомци заједничких предака

По чему је денисовски човек значајан?

Денисовски човек (Homo denisova) је изумрла врста праисторијских људи. Они су припадали роду Homo и мада нису Homo sapiens, ипак су са том врстом (тј. са нама) имали неке заједничке претке. Проучавањем денисоваца научници могу да продру дубоко у прошлост и спознају древну структуру ДНК.

Како су ови праисторијски људи добили назив?

Радници Института за археологију и етнографију Сибирског одељења Руске академије наука за време паузе испред улаза у Денисову пећину.

Александар Крјажев/Sputnik

Денисова пећина на Алтајским планинама у Сибиру (Русија) била је насељена од праисторијских времена. Најпре су у њој живели неандерталци, а затим људи. Улаз у пећину је био приступачан али добро скривен и налазио се близу воде. Површина Денисове пећине је 270 метара квадратних. Временом се у њој формирало 20 археолошких слојева.

Пећина је као археолошко налазиште откривена током 1970-их. Први остаци денисоваца пронађени су 1984, 2000. и 2010. године, али се тада мислило да су то остаци ненадерталаца. Тек када је 2008. године пронађена кост прста који је припадао младој женској особи, коначно је идентификован денисовски човек.

Који остаци денисоваца су пронађени?

Кутњак пронађен у Денисовој пећини 2000. године.

Thilo Parg (CC BY-SA 3.0)

Досада су у Денисовој пећини пронађена три зуба, кост прста, неколико фрагмената других костију и фрагмент лобање. Део вилице пронађен 1980. године на Тибету такође је идентификован као вилица денисовског човека.

По чему је денисовски човек јединствен?

Денисовски човек: вилица.

АРХЭология знаний/youtube.com

Кост прста пронађена 2008. године идентификована је 2017. године као прст тамнопуте смеђооке девојчице узраста између 7 и 12 година. Проучавањем овог проналаска бавила се екипа са Института за еволуциону антропологију „Макс Планк“ у Лајпцигу под руководством шведског генетичара Свантеа Пеба.

Они су дошли до закључка да се ДНК денисоваца разликује од људске ДНК за 385 нуклеотида (основна јединица грађе и функције нуклеинских киселина), док се ДНК људи и неандерталаца разликује само за 202 нуклеотида. Другим речима, денисовци су били врло стара и сложена врста прачовека.

У фебруару 2019. године археолози су дошли до (засада) последњег сензационалног открића. У питању је још један фрагмент лобање денисовског човека мушког пола, и то је највећа од свих досада пронађених костију.

Како су изгледали денисовци? Чиме су се бавили?

Предмети од обрађених костију, Денисова пећина.

Thilo Parg (CC BY-SA 4.0)

Имамо крајње мало података о њиховом изгледу. Судећи по величини зуба и вилице, денисовци су били крупнији од људи. Имали су тамну кожу, вилице су им биле дуже и масивније, а лица шира од људских. Међутим, још увек немамо веродостојну реконструкцију изгледа денисовског човека.

Како показују генетска истраживања из 2019. године, денисовска популација је живела у врлетима Тибета.

Археолошки налази из Денисове пећине.

Thilo Parg (CC BY-SA 4.0)

Ископине из Денисове пећине сведоче да су они били веома вешти у прављењу оруђа, далеко испред хомосапиенса, о неандерталцима да и не говоримо. Користили су птичије кости као игле, правили примитивне украсе – огрлице и наруквице. Денисовци су примењивали сложене технике у обради камена – стругање, брушење и полирање. Представници врсте Homo sapiens су до тог нивоа стигли тек у бронзано доба (почев од 3500 г. пре нове ере). По свему судећи, Денисовци су чак и трговали драгоценим материјалом са популацијама које су живеле далеко од њих.

У каквој вези су били денисовци, неандерталци и људи?

Денисовци и неандерталци су имали заједничког претка. Одвојили су се пре око 390.000 година. Предак тог заједничког претка, Homo Antecessor, вероватно је живео пре милион година.

Наталија Носова

Homo denisova је вероватно дошао из Африке пре око 750.000 година. Напустио је тај континент пре него што је то учинио Homo sapiens. Вјачеслав Иванов (1929-2017), један од водећих руских антрополога и индоеврописта, сматрао је да су денисовци напустили Африку пре људи и да су емигрирали на Алтај. Хиљадама година касније, када је врста Homo sapiens стигла до Алтаја, дошло је до сусрета и укрштања двеју врста, тврдио је Иванов.

Денисовци су још живели у Денисовој пећини у периоду између 170.000. и 110.000. године. Постојале су најмање две групе денисовских људи које дели период од 65.000 година. Денисовци и неандерталци су дуго коегзистирали у овој пећини, и чак се укрштали. Истраживање из 2018. године показало је да фрагмент кости пронађен 2012. године, који је припадао денисовској девојчици, садржи 36,6% ДНК неандерталаца и 42,3% ДНК денисоваца, што значи да је девојчица била мешанац у првој генерацији, од мајке неандерталке и оца денисовца.

2014. године је постало јасно да се народи Тибета могу прилагодити хипоксичкој средини са нижом концентрацијом кисеоника, што је типично за високе планинске платое, јер су од предака денисоваца наследили ген EPAS1 који потпомаже адаптацију на хипоксију. Тако подаци ДНК указују на претпоставку да су денисовци вероватно живели на Тибету и успели да се прилагоде тој средини. Линије ДНК денисоваца пронађене су и у ДНК аутохтоних народа Нове Гвинеје. Археолошки подаци и подаци ДНК указују на то да су све три врсте (савремени човек, неандерталац и денисовац) живеле у Денисовој пећини у различито време и да су се међусобно укрштале.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!