Грандиозни пројекти које су Совјети покушавали да реализују изнад Поларног круга

Петина територије Русије се налази изнад Поларног круга, а на тој територији живи само 1% становника РФ, тј. 1,5 милиона људи. Пермафрост (вечно смрзнуто тло), сурова зима у већем делу године, поларни дани и ноћи – све то нису баш идеални услови за живот. Па ипак, важност развоја Арктика је увек била очигледна, јер поред огромних резерви природних ресурса Северни ледени океан представља и најкраћи морски пут из Европе у Азију. У совјетском периоду су предложени врло крупни и невероватни пројекти развоја Арктика.

1. Пројекат 501: „Мртва пруга“

Један од последњих „великих грађевинских пројеката“ Јосифа Стаљина била је Трансполарна железничка магистрала. Пруга је требало да споји градове Чум, Салехард, Надим, Нови Уренгој и Игарку. Била би дугачка укупно 1.300 километара и пролазила би кроз непроходне шуме, реке и мочваре.

Грађен је само један колосек, са 28 станица на сваких 40-60 километара и 106 локација са споредним колосеком за мимоилажење возова. Изградња је ударнички почела 1947. године са оба краја. Пругу је градило 80.000 логораша Гулага. Наравно, све је то било под печатом државне тајне. На папиру је западна деоница била обележена бројем 501, а источна бројем 503.

Коришћене су старе железничке шине, углавном с почетка 20. века. Нису прављени мостови преко Оба и Јенисеја, јер је било планирано да се током лета реке прелазе помоћу скеле, а зими преко леда. Неколико година су током зиме у лед побијана и замрзавана брвна и прагови тако да може проћи парна локомотива са теретним вагонима.

За непуних шест година изграђено је 700 километара пруге, али деонице никада нису спојене. Радови су обустављени 1953. године, одмах после Стаљинове смрти. Логори су расформирани а пруге запуштене.

У сибирској недођији се још увек могу видети зарђале парне локомотиве на шинама, дрвене бараке и куле некадашњих логора. Једна таква локомотива стоји на постољу на периферији Салехарда. Тако су мештани овековечили сећање на „мртву пругу“.

Данас је у функцији само деоница дуга 200 километара на релацији Чум – Лабитнанги (град близу Салехарда, са друге стране реке Об), где се заустављају возови из Москве и Воркуте. И још неколико мањих деоница на подручју Новог Уренгоја је обновљено за индустријске потребе.

2. Нуклеарно оружје за Северни ледени океан

Северни морски пут је најкраћи пут из Европе у Азију, али арктички лед онемогућава редовну пловидбу овим водама. Да није тог леда, Русија би могла да организује економски привлачан транзит терета. Интерни и међународни транзитни транспорт би био далеко јефтинији, а самим тим би се развијале северне луке и градови. Али како смањити утицај леда на пловидбу Северним леденим океаном? Совјетски научници су понудили необично решење овог задатка.

У архивима Арктичког и антарктичког научноистраживачког института пронађена је белешка коју је Стаљину упутио члан Географског друштва Алексеј Пекарски. Он је предложио да се слојеви леда дигну у ваздух нуклеарним оружјем. „Авион са атомским бомбама пролеће дуж трасе и разбија лед формирајући канал којим пролази караван бродова“, написао је он.

Стаљин је послао документ у Арктички институт на разматрање. Тамо је речено да би примена атомског оружја у борби против леда могла имати „веома велики ефекат“. Срећом, 1946. године СССР није имао атомску бомбу, она је направљена тек неколико година касније, а онда се сазнало да је радијација пратећи ефекат нуклеарне експлозије и самим тим су све екстремне идеје отпале. Па ипак, идеја примене нуклеарне енергије на Арктику је у неку руку реализована. Наиме, још крајем 1950-их су се у Совјетском Савезу појавили први нуклеарни ледоломци који могу непрекидно да плове у северним водама. Данас моћни нуклеарни ледоломци спроводе бродове Северним морским путем, а сама идеја даљег развоја ове транспортне артерије постала је део великог државног пројекта „Северни морски ход“.

3. Градови са вештачком микроклимом

Архитектура градова изнад Поларног круга је условљена специфичном климом. Зграде морају бити на стубовима како се топлота не би ширила на вечно смрзнуто тло које би се услед тога топило и тонуло би. Такође се приликом изградње води рачуна о заштити од ветра.

Што се тиче естетике и комфора, то је у овом случају споредна ствар. Током 1960-их, када су у целој земљи грађене зграде на исти калуп, такозване „хрушчовке“, совјетске архитекте су изнеле оригиналан предлог да арктички градови буду покривени куполом.

Опис једног таквог стамбеног насеља у коме су све зграде повезане покривеним галеријама објављен је у часопису „Техника омладине“, у броју за септембар 1961. године. У пројекту архитеката С. Одновалова и М. Цимбала насеље се састоји од 14-спратних цилиндричних зграда међусобно спојених топлим пролазима и објектима инфраструктуре. У сваком таквом насељу је могло да станује од 500 до 10.000 људи.

„Поред тога, цилиндрични облик зграде амортизује налете ветра. Због тога је зграда веома отпорна на олује“, пишу аутори пројекта. Било је планирано да се експериментални пројекат реализује у Јакутији, али је на крају подигнута само једна галерија између стамбених зграда у насељу Удачни.

Па ипак, данас видимо да су идеје о насељима са вештачком микроклимом делимично реализоване у двема северним руским војним базама.

То су Северни Клевер у Јакутији и Арктички Трилистник у Земљи Фрање Јосифа.

Објекти су овалног облика и спојени су троугластом галеријом, а унутра су просторије за становање, вежбовне сале, биоскоп, трпезарија, собе за дневни боравак, лекарска ординација и зимски врт са растињем.

4. Кратко и јасно: променити климу

Угледни совјетски климатолог Михаил Будко је сматрао да је лед на површини океана главни узрок хладноће на Арктику, и зато, да би ова територија била прикладнија за живот, треба наћи начин да се тај лед отопи.

Он је 1962. године предложио да се изнад Арктика распрши пепео који се добија као отпад у гумарама, па ће потамнели лед упијати сунчево зрачење и брже ће се топити. У циљу убрзавања процеса Будко је предложио да се површине где вода није залеђена прекрију мономолекуларном фолијом.

Ова скупа и ризична концепција, срећом, није реализована, као, уосталом, и многе друге, али су истраживања поменутог научника дала огроман допринос развоју савременог модела енергетски избалансиране климе.