Међународна свемирска станица (МСС) је најскупљи и најсложенији пројекат на свету. Током више од двадесет година у њеном раду су учествовале скоро све земље са развијеном космонаутиком, а на станици је боравило више десетина људи. Притом је Међународна свемирска станица више пута била предмет спорова. Најновија спорења тичу се питања: шта учинити с њом када истекне рок њене употребе?
Засад је договорено да ће се користити до 2024. године, али планови њених главних корисника (Русија и САД) се разликују. Ко је надлежан да реши ово и друга питања?
Као што следи из самог њеног назива, ради се о заједничком међународном пројекту. Тренутно у њему учествује 14 земаља: Русија, САД, Јапан, Канада и као чланице Европске космичке агенције Белгија, Немачка, Шпанија, Данска, Италија, Холандија, Француска, Норвешка, Швајцарска и Шведска.
МСС чине два сегмента: руски и амерички, који су постепено састављени од модула. Обично руски космонаути и амерички астронаути раде у својим националним сегментима (мада не постоје ограничења у кретању).
За 23 године станица је достигла величину од 15 основних модула: шест руских, седам америчких, један европски и један јапански.
Са модулима ситуација је отприлике оваква: Русија користи своје модуле, а преостали део станице према договору користе САД, Европљани и Јапанци, при чему постоји прецизна подела у процентима ко и колико радног времена може да проведе на станици.
Али чак и код овакве прописане поделе права на коришћење МСС и њене имовине, увек је било одступања од тих правила. На пример, руски модул „Зора“ први је постављен у орбиту, саграђен је по наруџбини и од новца Насе, што га до данас чини власништвом америчке агенције, али сматра се делом руског сегмента. С друге стране, после затварања програма Space Shuttle 2011. године Американци и космонаути из земаља партнера Насе долазили су на станицу искључиво помоћу руских Сојуза. Девет година Русија је била једини оператер лансирања са посадом и обезбеђивала је приступ станици која не може да функционише без људског присуства.
Механизам доношења одлука прописан је у споразумима под једним заједничким називом „Меморандум о узајамном разумевању“. У њему се као главни принцип доношења одлука наводи консензуса. Међутим, било би проблематично да се сложеним пројектом као што је МСС управља тако што се сваки пут сазива међународни савет. Управо зато у Меморандуму стоји да је за управљање МСС задужена Наса. То значи да међу замљама учесницама не постоје никакви споразуми, него се сви споразуми склапају са Насом.
Управљање МСС (њеним сегментима и модулима) расподељено је међу партнерима, али главни „командни мост“, просторија за управљање летом читаве станице, налази се такође у САД, у Свемирском центру „Линдон Џонсон“ у Тексасу. Са тог места се, у сарадњи са стручњацима за балистику из Русије, коригује, на пример, трајекторија МСС, како би се избегли судари са свемирским отпадом и другим објектима. Тамо се налази „руководилац лета“, особа која управља МСС.
У орбити такође постоји јасна хијерархија и строга субординација. На станици се налази капетан МСС (то је дужност на којој се смењују представници партнерских земаља). „Капетан одговара за извршење задатака и за безбедност посаде. Ова једноставна фраза у потпуности описује обим његових обавеза на МСС. Мада ту има много нијанси“, објашњава руски космонаут Александар Скворцов, који је био на овој дужности. Углавном, у орбити свако зна шта му је задатак и сви имају своје програме. Капетан је потребан за доношење кључних одлука у случају ванредних ситуација или кварова, али он је такође подређен руководиоцу лета на Земљи.
МСС нема један буџет, у којем би био прописан годишњи допринос сваке земље. Осим тога, део овог доприноса не реализује се у новчаном износу, него у облику услуга, лансирања, замене опреме итд.
Ипак, приближни трошкови сваке земље могу се израчунати и главни финансијски терет сноси САД. Током постојања МСС укупне инвестиције у њу износиле су преко 150 милијарди долара, а 100 милијарди је уложила Америка. Сваке године, према подацима Насе, то износи 3-4 милијарде долара. Земље ЕУ сваке године троше на овај пројекат мање од милијарду долара. Јапан и Канада још мање од тога. Док Русија за пројекат годишње издваја око пола милијарде долара.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
