Безрепи ХАИ-3: Како је СССР направио свој први авион „летеће крило“

Archive photo
То је требало да буде нека врста јефтиног летећег аутобуса, али је Други светски рат заувек ставио тачку на овај пројекат.

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Совјетски инжењери су током 1930-их експериментисали са стварањем „безрепих“ авиона и машина по шеми „летеће крило“. Тако је настао први планер на свету направљен у складу са пројектом ХАИ-3.

ХАИ-3

Модел-копија путничког авиона са десет седишта „ХАИ-3“, дизајнирана у Харковском ваздухопловном институту.

„Предност ’безрепог’ авиона је у томе што је планер лакши и што је аеродинамички притисак ваздуха током лета мањи. Са друге стране, таквом летелицом је теже управљати“, каже Дмитриј Литовкин, уредник часописа „Независимое обозрение“.

По његовим речима, ондашњи инжењери су проценили да се такви мањи авиони могу користити као „летећи аутобуси“, тј. могу служити за масовни и јефтини ваздушни саобраћај који би био доступан многима. Због тога су власти СССР-а издале налог конструкторима авиона широм земље да направе планер који може носити једну тону терета или десет путника и развијати просечну брзину од 120 км/ч.

ХАИ-3 је испунио све задате услове.

„’Безрепи’ авион са шемом ’летећег крила’ лети прилично споро. Било јер замишљено да се по тој шеми направи јефтина летелица која троши мало горива и није захтевна у погледу писте за полетање и слетање“, додаје експерт.

Технички гледано, ХАИ-3 је имао 12 путничких седишта поређаних у два реда једно иза другога. Сваки путник је седео у нечему што личи на капсулу или пилотску кабину.

Труп је био конструисан по класичној шеми „летеће крило“, с тим што су посада, корисни терет, гориво и опрема били смештени у главној конструкцији крила.

ХАИ-3 је био дугачак свега 5,8 метара и имао је мотор од свега 110 кс. Под пуним оптерећењем авион је могао да развија брзину од свега 130 км/ч.

Судбина пројекта

Тестирање првог пробног модела ХАИ-3 било је планирано за септембар 1936. године. Испоставило се да је авион прилично стабилан и да се њиме може управљати под пуним оптерећењем.

„Закључак комисије био је позитиван, али је одлучено да се машина доради и појача, тј. да се стави додатни мотор и да се конструкција усаврши тако да авион има веће маневарске могућности“, објашњава Литовкин.

По његовим речима, обновљена варијанта авиона могла се појавити још крајем 1930-их, али је због обустављеног финансирања и економских проблема пројекат одложен за боља времена. Затим је почео Други светски рат, и у тим условима руководство земље није могло да реализује изградњу и масовну производу ове путничке летелице за обичне грађане.

„Летеће крило“ у иностранству

Авиони овог типа нигде у свету нису постали део цивилне авијације, али се у војним круговима доста експериментисало у том правцу.

Конкретно, Немачка је 1943. године направила први велики ловац бомбардер по шеми „летеће крило“. Био је то Horten Ho 229 са млазним моторима. После рата су се конструктори овог авиона преселили у Аргентину и тамо направили неколико сличних модела, али осим појединачних прототипа ти пројекти нису даље развијани.

Почев од 1930-их авионе „летеће крило“ је интензивно правила и тестирала америчка компанија Northrop. Први прототипи су представљени током Другог светског рата, када је компанија направила бомбардер Northrop N-1M 1 и ловац P-56 Black Bullet. Оба пројекта су обустављена у фази развоја због многих недостатака.

Амерички конструктори су са „летећим крилом“ постигли успех тек крајем 1970-их, када су се појавили нови авионски материјали који омогућавају да се ова врста авиона прави по стелт технологији.

Данас само војска прибегава оваквој конструкцији, док се произвођачи цивилних авиона радије опредељују за класичну варијанту, јер је за превоз путника она погоднија од „летећег крила“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“