Зашто Русија шаље у космос тако мало жена?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Наша истраживања за протеклих пола века, сада већ и више, показују да у том смислу нема принципијелне разлике између мушкараца и жена [у космосу]“, рекао је још 2014. године Анатолиј Григорјев, научни руководилац Института за медицинско-биолошке проблеме. Тог става се придржавају скоро све земље које развијају сопствени космички програм.

Па ипак, још увек смо веома далеко од паритета између мушкараца и жена у космичким летовима. Жене у целом свету чине само 11% од укупног броја учесника у орбиталним летовима, а и те жене су већином из САД, где их је досад било 53. Русија је послала у космос само пет жена за 61 годину, откако постоји пилотирана космонаутика. То је мало, нарочито ако се има у виду да тренутно активни одред космонаута Русије има само једну жену, Ану Кикину, која је примљена у одред 2012. године. Зашто је ситуација таква каква је?

По ком принципу се бирало?

Совјетски Савез је био прва земља која је послала жену у космос. Била је то 25-годишња Валентина Терешкова. Она је 1963. године 48 пута обишла око Земље.

Први женски одред космонаута није биран само по психофизичким особинама (Терешкова је у том смислу била иза осталих кандидата за лет у космос и била је „најгора међу најбољима“). Велику улогу је тада одиграло њено порекло, биографија, чланство у партији и таленат за јавне наступе (о томе како је она изабрана детаљно смо писали овде). Према томе, слање жене у космос у првом периоду је био пре свега политички задатак.

То потврђује и затишје које је уследило, и које је трајало 19 година. Валентина Терешкова је била прва, поставила је светски рекорд који до данашњег дана нико није оборио, тј. извела је самостални лет (касније нико није слао женског космонаута у самостални лет, него увек у склопу посаде). Па ипак, она се лоше осећала током лета и правила грешке, што је био повод да се слање жена у космос обустави.

Следећа је у космос послата Светлана Савицка, и то је било тек 1982. године. Она је по образовању била инструктор летења и још пре полетања у орбиту поставила је три светска рекорда у скоковима падобраном из стратосфере и 18 рекорда у летовима млазним авионом. У космос је летела два пута, а у другом свом лету, у јулу 1984. године, била је прва жена на свету која је изашла у отворени космос.

Тиме се рекорди совјетских космонауткиња нису завршили. Следећа је била Јелена Кондакова, по струци инжењер. Она је током 1990-их учествовала у двема космичким мисијама, од којих је једна трајала пет месеци. После тога ниједна жена дуго није провела толико времена у орбити. Затим је 1914, након 17 година, на Међународну космичку станицу ступила Јелена Серова, такође инжењер. Она је била четврта Рускиња у космосу.

Пета и последња у овом тренутку је 37-годишња глумица Јулија Пересиљд. Њен „сноп“ светле косе у бестежинском стању постао је мим на интернету. Пересиљд је засад једина жена која до самог полетања није имала никакве везе са космосом.

Својевремено је ради каријере морала да ноћива на железничкој станици, а сада је полетела на Међународну космичку станицу где је глумила у дугометражном играном филму снимљеном у космосу, првом такве врсте у свету, предухитривши Тома Круза.

Припремано више него што је послато

У почетку, када су кренули први пилотирани летови, Совјети и НАСА су страховали од проблема које може изазвати женска физиологија. На пример, лекари су озбиљно претпостављали да за време месечног циклуса у бестежинском стању крв може уместо напоље да крене у унутрашњост, кроз јајоводе у абдомен.

Други моменат који је бринуо стручњаке био је утицај бестежинског стања на репродуктивну функцију жена. Међутим, после првог лета је постало јасно да то уопште не утиче на потомство. Терешкова је родила здраву ћерку годину дана након лета у космос. Исто тако и Савицка, касније. Ни страховања везана за месечни циклус нису се обистинила. Све је то већ тада убедило научнике да се жене у космосу ни по чему не разликују од мушкараца.

Академик Анатолиј Григорјев каже да у Совјетском Савезу јесте мало жена летело у космос, али их је много више припремано за летове. Валентин Глушко, тадашњи генерални конструктор Научно-производне корпорације „Енергија“, имао је идеју да развија женску космонаутику и желео да пошаље у космос посаду коју би чиниле само жене. Ради тога је крајем 1970-их читав одред жена-космонаута послат на лекарске прегледе у Институт за медицинско-биолошке проблеме. Десетак жена је добило одобрење да приступи специјалним припремама. На крају су изабране четири. Све оне су биле лекари: гастроентеролог, лекар интензивне неге, ендокринолог и специјалиста из области хормонске регулације. Било је планирано да се женска посада пошаље у космос средином 1980-их. Требало је да Светлана Савицка буде капетан посаде.

„Али, девојке нису имале среће. На орбиталној станици се догодила непријатност, разболео се Владимир Васјутин. Женски лет је одложен а у наредне три-четири године тај програм је потпуно затворен. Почетком 1990-их више није било ни жеље да се он обнови“, каже Анатолиј Григорјев.

Затегнута кадровска ситуација

Па ипак, одсуство жена у космосу чак и 2019. године поједини космонаути оправдавају физиолошким разликама. Додуше, сада сличне изјаве изазивају само скандал, као у случају изјаве космонаута Сергеја Рјазанског у емисији „Једноставно о компликованом“. Он је тада рекао: „Мушкарци имају примитивну физиологију. Наш ниво хормона је стабилан. Нико нема намеру да лансирање ракете, излазак у отворени космос или вандредну ситуацију прилагођава женском месечном циклусу“. За ту изјаву су га осудиле колеге, скренувши пажњу на чињеницу да агенцији НАСА све то нимало не смета и да они шаљу у свемир велики број жена-астронаута. На то је Рјазански понудио друго објашњење: Рускиње не желе да лете у космос јер су оријентисане на породицу.

„То дечацима треба да све време срљају у пустоловине, подвиге, итд. Девојчице су ближе земљи, њих интересују породица и деца“, рекао је Рјазански.

„Са физиолошког гледишта нема препрека за летове жена у космос“, тврди Марк Белаковски, космички лекар и иницијатор пројекта „Марс-500“ (експеримент симулације лета на Марс). „Сматрам да постоје два момента због којих се Рускиње не појављују у посади Међународне космичке станице. То су национални менталитет и субјективна процена“.

Што се тиче националног менталитета, реч је вероватно о увреженом ставу да је космонаутика област којом се баве мушкарци. Космонаут Јелена Серова објашњава да још од совјетских времена постоји прећутна традиција по којој су одређене професије искључиво мушке. „То је кренуло још од рата [Другог светског], када се знатно смањио број становника и женама није било дозвољено да раде мушке послове како би се сачувало њихово здравље. То су предрасуде које су, нажалост, код нас укорењене“, сматра она.

Поред тога, по мишљењу популаризатора космонаутике Виталија Јегорова, постоји још једна околност због које је женама теже да постану космонаути и полете у космос: „У руској космонаутици нема поделе стандарда на мушке и женске. Сва спортска такмичења, укључујући и Олимпијаду, подразумевају такву поделу, али у овом случају тога нема. Чак и ако је жена здрава и образована, биће јој тешко да испуни норме које су постављене према мушким нормативима. НАСА такође има исте норме за мушкарце и жене (бар један њихов део је исти), али су оне поравнате према женском нивоу“.

Узрок је у конзервативности руске космонаутике, сматрају експерти. Према томе, какве год изјаве дао руководилац Роскосмоса, чињеница је да на нижим нивоима „сви желе да раде како су досад навикли, тј. са мушкарцима“.

Такав став је довео до „затегнуте кадровске ситуације“, како ју је окарактерисала комисија Роскосмоса за пријем нових кандидата. Сада се чине покушаји да се та ситуација промени. На пример, у експеримент „Месец-2015“ који подразумева симулацију лета на Месец, укључена је посада од шест жена. Оне су осам дана провеле у затвореном простору. „Намерно смо одабрали такву посаду да бисмо скренули пажњу на важност летова жена у космос. Учеснице експеримента су то одлично одрадиле и добро су се показале. Касније су неке од њих учествовале и у експерименту SIRIUS-17 [Scientific International Research In Unique Terrestrial Station], а неке сада помажу у истраживању четворомесечне изолације“, изјавио је Марк Белаковски.

Државна корпорација „Роскосмос“ је 2019. године објавила формирање одреда космонаута и отворено позвала жене да „активније“ учествују. „Ми бисмо хтели да не правимо некакве вештачке балансе, него рачунамо на то да младе жене у Русији могу лако да испуне исте оне тешке стандарде који важе за све космонауте, и самим тим да избалансирају посаду, јер је она постала исувише мушка“, рекао је тадашњи генерални директор Роскосмоса Дмитриј Рогозин.

Међутим, и после тога се ситуација са девојкама није поправила. Од 2.200 претендената позив су добила 64 кандидата, и међу њима девет жена. Ниједна није успела да прође тестове физичке спремности.