Шампионски плес у инвалидским колицима

Александра Бердњик и Сергеј Антонов.

Александра Бердњик и Сергеј Антонов.

press photo
Плес је својеврсна терапија за људе са ограниченим могућностима. Поједини, међутим, иду даље од обичне терапије и достижу изванредне резултате у овом параолимпијском спорту, па чак постају и светски шампиони.

(press photo) Александра Бердњик и Сергеј Антонов (press photo) 

На улазу у зграду спортског комитета у центру Санкт Петербурга, испред масивног гранитног степеништа, седи девојка у инвалидским колицима. Дошла је на тренинг и моли да позову чувара. Он јој помаже да уђе унутра, јер на улазу не постоји прилаз за инвалидска колица. Ја улазим за њом. Тек у сали сазнајем да је та девојка заслужни мајстор спорта у плесу у инвалидским колицима, репрезентативка Русије која је била прва по броју медаља (5 златних, 4 сребрне и 6 бронзаних) на Светском првенству у плесу у инвалидским колицима, одржаном у Шпанији крајем 2015. године.

press photopress photo

Тренери из Академије руског балета

Светски шампиони тренирају у малој, обичној спортској сали. Свако од њих је на различите начине доспео у инвалидска колица, али су сви дошли у клуб углавном по савету својих ближњих.

По речима Јелене Лоско, председнице Федерације плеса у инвалидским колицима, плес се пре свега користи као метод рехабилитације. Човек, наиме, учи да управља својим телом, да правилно управља мишићима и да правилно дише. У плесу је веома важан социјални моменат, јер људи у инвалидским колицима углавном имају одређене комплексе. „На првим наступима партнерке се стиде да обуку сукње. Труде се да сашију максимално затворене костиме. Али временом оне саме постају веома отворене и блистају на паркету, па и у личном животу”, прича Јелена. Готово сви који тренирају у овом клубу имају породицу, школују се или су запослени.

press photo Александра Бердњик и Сергеј Антонов (press photo)

Шампионка „из ината”

Александра Бердњик, вишекратна шампионка Русије, светска и европска шампионка, учесница параолимпијских церемонија у Сочију, као дете се бавила плесом у ансамблу плеса у инвалидским колицима, али је 2007. године због здравственог стања морала да напусти ансамбл. „Имала сам јаку жељу да плешем”, каже Александра, и тада ми је Максим, који је био члан ансамбла и већ је тренирао у клубу, посаветовао да дођем на тренинг у ’Плес на точковима’. А онда је додао: ’Ма не смеш ти то’”.

Александра је доказала да сме – дошла је и остала у клубу. Много је путовала на такмичења по целом свету, научила је енглески, почела да учи шпански, постала је комуникативнија.

(press photo)Александра Бердњик и Сергеј Антонов (press photo) 

„Веома је тешко плесати седећи у колицима. У почетку сам долазила кући са тренинга и заспивала у оделу. Многи не издрже толики напор, али, на крају крајева, плес је потребан да би се осетила радост на паркету. То је веома велики физички и психички подстицај”, каже Александра.

Ове године ће руска репрезентација наступити на отвореним првенствима у Казахстану и Финској, на Светском купу у Петербургу и на Првенству Европе. Све то захтева интензивне тренинге.

„Имамо изванредне тренере. Међу њима има и људи који су одрасли у тренерској породици, тј. којима су родитељи везани за Академију руског балета ’А. Ј. Ваганова’. Због тога је и ниво припрема веома висок”, каже Јелена Лоско.

(press photo)Александра Бердњик и Сергеј Антонов (press photo) 

„Не идемо у Рио”

„Шта је сад ово?” – строго пита светске шампионе клупски тренер Константин Васиљев. „Зар је то ча-ча-ча? Румба вам не иде лоше, али све остало треба још да се увежбава!”

Константин је члан Међународног параолимпијског комитета и тренер руске репрезентације. Прошле године је стекао звање заслужног тренера Русије. „Плес у инвалидским колицима је параолимпијски спорт, али није у програму Игара”, прича Васиљев. „Ми, рецимо, не идемо у Рио, а сав буџет се издваја управо на основу програма Игара”.

Константин Васиљев (press photo)Константин Васиљев (press photo)

По његовим речима, руска репрезентација је јединствена. Управо у Русији се појавила категорија појединачних плесача, која је сада преузета у целом свету. Није ни чудо, јер је човеку у инвалидским колицима веома тешко да пронађе свој пар. „Код нас се први пут појавио и комбиновани слободни стил, у коме су, за разлику од традиционалног програма, дозвољене акробације. Тај стил се веома допао колегама у Латинској Америци”, каже руски тренер.

Русија се третира као земља која не пружа баш најбоље услове људима са ограниченим могућностима. Јелена Лоско, међутим, сматра да у том погледу постоји позитивна динамика. Она се још увек сећа краја 1990-их, када на првим већим такмичењима које је организовала није било волонтера и инфраструктуре, а спортисте нико није дочекивао на аеродрому. Сада већ све то постоји и развија се, каже Јелена.

(press photo)Александра Бердњик и Сергеј Антонов (press photo) 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: