Моноград Воркута – највећи угљенокоп изнад Поларног круга

Георгиј Красников
Russia Beyond наставља са публикацијом серије материјала о животу руских моноградова. Реч је о градовима у којима огромна већина становника ради у једном великом предузећу. Случај Воркуте, једног од највећих угљенокопа у Русији, показује како је нестабилан живот градова чија је судбина везана за експлоатацију природних богатстава.

Фотографија: Георгиј КрасниковФотографија: Георгиј Красников

Међу највећим градовима изнад Северног поларног круга на трећем месту је Воркута. То је јединствени град на североистоку руске републике Коми и најважнији рудник угља у Русији.

Воркута је подигнута током 1930-их поред огромног налазишта угља. У град су се стекле хиљаде људи из различитих делова земље. Једни су долазили овамо по сопственој вољи, а други против своје воље. Наиме, од 1930-их до 1950-их се овде налазио један од највећих логора ГУЛАГ-а.

У совјетско време било је периода када је Воркута имала и 100 хиљада становника, а сада их има скоро двоструко мање – око 60 хиљада. То је резултат светске кризе у којој се нашла рударска индустрија, бар када је реч о угљу. Већи део становника овога града је на неки начин повезан са радом у овдашњим рударским јамама.

ГУЛАГ допринео развоју руског севера

„Овде живим од рођења, већ скоро 50 година“, каже Виктор Филипов, инжењер у највећој рударској јами Воркуте. „И мој отац је рођен овде, а мој деда је родом из Белорусије. Он је био архитекта. Доспео је у ГУЛАГ због лажне дојаве, а када је ослобођен ипак је остао овде да ради, помагао је да се Воркута изгради. Ту је упознао и моју баку. Она је била комсомолка“.

Овакве приче нису реткост у Воркути. Више од половине житеља овога града су потомци људи који су овамо доспели због недостатака у систему казнено-поправних логора, а њих је у Стаљиново доба било и у овим крајевима. Са друге стране, та невесела страница у историји Русије ипак је благотворно деловала на развој севера.

u0424u043eu0442u043eu0433u0440u0430u0444u0438u0458u0435: u0413u0435u043eu0440u0433u0438u0458 u041au0440u0430u0441u043du0438u043au043eu0432
 
1/4
 

„Овде су били окупљени најпаметнији људи наше државе – научници, инжењери и архитекте. Мој деда је после ослобођења одлучио да остане у Воркути. Граду је био веома потребан његов таленат. Деда је овде постао врло угледна личност“, прича Виктор. „Због тога и ја много волим Воркуту, јер је грађена рукама чланова моје породице“.

Прошлост Воркуте не сведочи само о победи људског духа над суровом северном природом, него и о томе како је нестабилан живот градова у којима се експлоатишу природна богатства. „У мом детињству угаљ је био крајње потребан Русији. Постојало је чак и засебно Министарство за експлоатацију угља“, подсећа он. „А затим је одозго стигло наређење: угаљ није рентабилан и штетан је за природу. Тада су сви почели да редукују експлоатацију и затварају руднике. Ми смо током 1990-их затварали по неколико рударских јама истовремено. Људи су остали без радних места и добрих плата. И одмах су се селили у друге регионе“.

„Град још увек није ’на самрти’“

Пре неколико месеци читаву Русију је потресао случај хаварије у руднику „Северни“ близу Воркуте, када је неколико десетина рудара погинуло у рушевинама јаме. „Увек је ризично радити под земљом. У последњој несрећи је погинуо мој познаник, а и раније сам сахрањивао пријатеље погинуле у рударским несрећама“, каже Виктор.

u0424u043eu0442u043eu0433u0440u0430u0444u0438u0458u0435: u0413u0435u043eu0440u0433u0438u0458 u041au0440u0430u0441u043du0438u043au043eu0432
 
1/4
 

Његова сестра Валентина прича: „Мој муж је рудар и сваким даном ми је све теже да га испраћам на посао. Јаме су застареле и у њима је све опасније радити. На телевизији помињу само велике несреће, а мање се стално дешавају. Наши мужеви су принуђени да раде под земљом, јер у граду практично нема другог посла“.    

Па ипак је Воркута и даље привлачна за рударе. На северу они добијају двоструко већу плату због сурових климатских услова. У току протеклих година у Воркуту се преселило много житеља источне Украјине који су покушали тако да се склоне од ратних дејстава. Донбас је такође регион који се бави експлоатацијом угља и међу његовим становницима има много квалификованих рудара. „Мени је веома драго што људи из Донбаса долазе у Воркуту. Захваљујући њима град је живнуо и то му је улило наду у препород“, истиче Виктор. „Ја не бих желео да људи напуштају Воркуту, јер овај град још увек није ’на самрти’“.

Са Виктором се слаже Антон Можејко, његов друг и комшија који је пет година живео у Баренцбургу и пре годину и по се преселио у Воркуту. „У Шпицбергену сам ја заволео Север свим срцем, а када сам се вратио у Донбас нисам нашао ништа осим експлозија и разарања. Због тога, када ми је понуђено да се преселим у Воркуту, моја породица и ја смо размишљали само један дан. Овде има довољно посла, плате су високе, а што је најважније, људи се на северу понашају сасвим друкчије. Овде има далеко мање конфликата и сви су спремни да помогну једни другима. Због тога мислим да ћу ја са породицом још дуго остати у Воркути“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“