Авети прошлости: Напуштени град који је „држао на оку” пола Америке

Путовања
БОРИС ЈЕГОРОВ
Гудим је један од тајних совјетских градова који су напуштени након распада Совјетског Савеза. Некада је служио за складиштење нуклеарног оружја, а данас је само сабласна тачка на мапи. Повремено га посећују љубитељи историје и радознали путници.

Град Гудим је био тајна совјетска војна база. Познат је и под називима Анадир-1 или Магадан-11. Налази се на Чукотском полуострву на руском Далеком истоку. Данас су у њему остале само напуштене зграде.

У овом граду су годинама биле стациониране ракете РСД-10 „Пионир“, спремне за употребу у сваком тренутку. Ове балистичке ракете средњег домета имале су нуклеарне бојеве главе и могле су стићи до Аљаске, Вашингтона, Калифорније и неких делова Јужне Дакоте. Међутим, њихова главна мета је био Китсап – војно-поморска база у близини Сијетла, трећа по величини у Америци.

Ракете нису држане у лансирним контејнерима, већ у самоходним транспортерима МАЗ-547. Штитио их је тенковски батаљон, а такође јединице АБХ-одбране и ваздухопловни пук смештен на оближњем аеродрому.

Према легенди, град је основан након што је совјетски председник Никита Хрушчов претио Америци познатим речима: „Ми имамо ракете чак и на Чукотки!” Војска је 1958. године основала базу која је све до затварања 1961. године носила ознаку „опасна зона”.

Званични назив града био је Анадир-1, али су га људи називали Гудим – тако се презивао пуковник задужен за изградњу овог места. Када је градња завршена пуковник је из непознатих разлога извршио самоубиство.

Војници који су са породицама живели у неповољним условима Камчатке добијали су добру плату, а тржни центри у Гудиму су били добро опремљени робом чак и у време кризе.

Објекти распоређени по читавом округу штитили су тајни град од диверзаната и евентуалног непријатељског искрцавања.

База је затворена 1987. године. Тада је донет Споразум о ликвидацији ракета средњег и малог домета, који је подразумевао уништење нуклеарног оружја.

Војска је потпуно напустила град 2002. године. Преостали становници су пресељени у градове Саратов и Енгелс у западној Русији.

До овог града се не може стићи јавним превозом, већ само аутомобилом или таксијем (за сто долара) од насеља Угољније Копи близу аеродрома „Анадир”. У сваком случају, по неравном терену могу проћи само џипови.