Народи Дагестана – потомци древних номадских племена

Житељ Дагестана.

Житељ Дагестана.

„Коммерсант“
Колорит житеља планинских предела најјужније руске регије

Житељи Дагестана имају само један проблем: људи се боје да им дођу у посету. Судећи по вестима које објављују медији, изгледа да се у овој планинској републици никада ништа добро не дешава, тако да ће човек обавезно запасти у невољу ако тамо оде. Са друге стране, мало је оних који знају да Дагестан има најдубљи кањон на свету, да је постојбина једне од најстаријих насеобина на земљи, и да су његови житељи невереватно гостољубиви. „Ми увек желимо да докажемо свету да смо најбољи“ – то можете чути у разговору са мештанима. У овој фрази као да су сумирани резултати вишевековне историје Дагестана.

Не постоји таква нација

Не постоји етнос под називом Дагестанци. На североисточном Кавказу и у југозападној Прикаспијској равници живи преко 40 народа, од тога 14 аутохтоних, тј. укупно 3 милиона људи. За све те народе се користи колективан назив Дагестанци. Највише има Авара, на другом месту су Даргини, затим Кумици, Лезги, Руси, Лаци, итд.

Дагестански „караван-сарај“ на Великом путу свиле.

У давна времена овуда је пролазио Велики пут свиле, а ова територија се граничила са Турском и Ираном. Када су Монголи заузели Кину, Стару Русију, Индију и Средњу Азију, дошли су и овде. Аутохтони народи су се очајнички борили за своју независност. Понекад им је успевало да се одбране чак и од најкрвожеднијих агресора. Једном им је накратко пошло за руком да формирају чак и независни емират Дербент.

„Сви смо ми странци (номади) на Кавказу. Али овде је увек постојало ривалство када је реч о најстаријем народу“, каже Муслим Алимирзајев, оснивач пројекта „Непознати Кавказ“. У планини се води непрекидни рат за пашњаке, а свако село има свој језик, своје легенде, своје националне особености. У Дагестану се сматра да Даргини умеју да зарађују новац, а Авари воле да се одмарају и уживају у животу. „Али нас је увек уједињавала религија (95% муслимана) или заједнички непријатељ“. Једном када је завојевач Тамерлан покушао да покори Дагестан суочио се са браниоцима из овдашњих кнежевина на челу са девојком по имену Парту Патимат (често је пореде са Јованком Орлеанком) и брзо се повукао.

Ако ме питате ко сам

Девојка за време жетве у Дагестану, Агулски регион, Русија.

Прво што ћете угледати када изађете из аеродрома у Махачкали биће Тријумфална капија подинута у част 200-годишњице уједињења Дагестана и Русије. Дагестан је ушао у састав Руске империје 1722. године, пошто је ову територију освојио Петар Велики. Дербент је био кључно место Каспијског региона и највеће достигнуће прве Персијске експедиције руског императора. Међутим, овде је руска база постојала само 13 година, да би затим била предата Ирану у знак добре воље. Дагестан се заувек вратио у састав Русије почетком 19. века после Руско-персијског рата.

„Када одем у иностранство људи ме питају ко сам. Ја кажем да сам пре свега Рус, затим Дагестанац, и тек на крају Аварин. Ја нисам Рус по националности, него зато што сам део целе земље. Тако обично размишљају данас људи у Дагестану“, каже Алимирзајев.

Нисмо дошли добровољно и нећемо отићи добровољно

Дагестан. Стари пут свиле кроз планински пејзаж са овцама на стрмој паднини брда у првом плану.

Дагестанци сматрају да Русија почиње од њихове територије. Они се налазе у најјужнијој тачки Русије. То је 2017. године био регион који је највише дотиран (добио је преко 52 милијарде рубаља или 896 милиона долара). Овде 55% становника живи изван урбаних територија. И поред тога, у планинама не живи много људи зато што млади радије одлазе у равницу на школовање и не желе да се врате. Није престижан посао бити чобанин, али је то традиционално занимање на планинским платоима. Дагестан је водећи руски регион по узгајању крупне и мале рогате стоке.

У овом региону је престижно постати спортиста, по могућству Олимпијски шампион. Обично се одавде „извозе“ мајстори борилачких вештина.

Такмичари у мешовитим борилачким вештинама тренирају у спортском центру у Махачкали.

Изван градова је становништво обично концентрисано у селима на платоу. Житељи појединих села одлично зарађују захваљујући етничким занатима. Кубаци на пример, производе јединствени накит, а село Рахата је једино место у Русији где се производе бурке (народна дагестанска ношња, огртачи од чоје).

Жене из породице Абуталипов у дагестанском селу Рахати праве бурке.

Главни град, Махачкала, је разнолик. Ту се интернационалне компаније такмиче са занатлијама и исламским бутицима попут једног који се зове „Девојка у хиџабу“ са слоганом: „Само се покриј!“. „Исламски бутици су својевремено били у тренду и доносили су профит. Женама је приказано да ислам може имати сопствену моду. Имали су добре маркетиншке идеје. Инстаграм је био преплављен фотографијама у стилу ’Погледајте шта мој муж може да ми купи’“, прича Алимирзајев.

Данас Алимирзајев живи у Пјатигорску (Ставропољски крај, 1.574 км од Москве). И он је, као и сви остали уплашен када чује вести о новој антитерористичкој операцији у републици. То не одговара ономе што видите када дођете у Махачкалу. Град је миран, уравнотежен и има предивне пејзаже.

Најстарији житељ Кубачија, Гаџиомар Изабакаров, има 79 година и хвали се својом колекцијом гравираних сребрних предмета у минијатурном музеју у својој кући у Кубачију, 13. мај 2010.

Ако питате Дагестанца да ли би радије остао у Русији или се одвојио, највероватније ћете добити „дипломатски“ одговор: „Нисмо ушли у Русију добровољно и нећемо добровољно изаћи“ – то је цитат националног песника Расула Гамзатова. То је типичан Дагестански одговор, и он је веома поштен.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: