Док на земљу пада мрак, шаман почиње припрему за обред. Катанац у облику шарана чува улаз у дрвену јурту, место за одржавање шаманских обреда.
Валентин Хагдајев је познат као највећи шаман на Бајкалском језеру. Он себе сматра истинским водичем у свет духова, док се око њега гомилају шарлатани. Тајанствени шамански обред за који се припрема требао би то и да докаже.
Кост вишка
Сат времена пре почетка обреда призивања духова ватре и предака, како би ме штитили у следећој години, Хагдајев седи у својој кухињи и прича ми о савременом шаманизму. „Ја не верујем модерним шаманима. Они праве шоу”, каже он. „Прави шаман мора имати кост вишка, што је потврда од неба.”
Аркадиј Зарубин/Wikipedia
На десној руци има шест прстију. По кухињском столу расуте су мрве хлеба, а међу њима се диме чиније са куваним резанцима. Хагдајев нема добро мишљење о свом колеги: „Прави шаман никада не тражи новац. Колико човек може, толико ће и дати. Може да донесе и намирнице.”
Он не износи директне оптужбе и не наводи имена, али свако ко је упућен у тематику зна да Хагдајев има у виду познатог острвског шамана Михаила Огдонова и то да њега интересује само профит.
Николај Шевченко
Валентин тврди да може да падне у транс, комуницира са духовима, гледа у будућност и једним погледом прозре проблеме људи. „Традиционални племенски шаман истовремено је и свештеник који врши обреде, пророк који гледа у будућност и врач који лечи од болести”, каже Хагдајев.
Говор овог шамана старог кова мења се пред мојим очима. Чим почне да прича легенде, конфузан и нејасан говор му постаје уравнотежен, а глас дубок и пригушен, као код хипнозе: „Купола нашег храма је небо високо, земља нам је дом, а природа космос.”
Николај Шевченко
Он не воли православну цркву и ислам због ширења вере, а „нове” шамане презире зато што дискредитују истинске следбенике шаманизма: „Нови шамани који живе у градовима по цео дан примају грађане. Само новац, новац, новац...”
Хагдајева су, према његовим речима, у шаманизам увеле старешине после смрти последњег шамана у роду: „Јер сви су знали да је мој деда био шаман.”
Традиционални шамани се бирају по родослову, по неким карактеристикама које указују на божанску интервенцију и по натприродним способностима. „А нови шамани... Плати сто хиљада и постане шаман”, каже он.
Шаманска болест
Шаман, а истовремено власник одмаралишта на острву Ољхон, 50-годишњи Михаил Огдонов каже да је изабран због „шаманске болести”.
„Дешавале су ми се страшне незгоде. У мене су пуцали, нападали ме ножем”, каже Огдонов.
Михаил Огдонов
Пре него што је са 38 година постао шаман, Огдонов је радио у полицији. Опасан посао могао би да објасни све несреће које су му се дешавале, али он тврди да је то била „шаманска болест”.
Према веровању људи на острву, обичан човек не жели да постане шаман. Он то постаје, јер га на то приморавају духови, шаљући му тешке недаће и болести све док будући шаман не постане свестан своје истинске сврхе и док је не прихвати.
„Шаманска болест” је веома неодређен појам о којем на острву не постоји јединствен став, осим да она заиста постоји.
„Нико не жели да буде шаман, јер је то веома тежак посао. Човек мора до тога бити доведен. Дешава се, на пример, да је човек стално болестан. А затим почиње да чује гласове предака”, каже Светлана Шатајева (46), руководилац библиотеке на Ољхону. „У медицини би можда рекли да је то шизофренија. Али Бурјати одлазе код шамана и они им кажу: преци поручују да човек треба да постане шаман како би у свом роду имали посредника са оним светом.”
Огдонов тврди да је он управо то. Он каже да пада у транс, у себе прима духове предака, уклања зло и проклетство, лечи болести, укључујући рак, и из људи истерује зле силе. „Дешава се да човек буде опседнут. Тада му се у душу усељавају свакакви демони: ђаволи у облику паса, јеленова. И човек се мучи”, каже шаман.
Огдонов каже да је он потомак познатих шамана „онгона” (духова предака), посвећен у шамане после тродневног обреда у дивљини ненасељеног дела острва, где је падао у транс и жртвовао овна. Он нема позитиван однос према Хагдајеву и оптужује га да зарађује новац на туристима који на острво долазе не толико због недирнуте природе, колико у потрази за мистичним доживљајима и натприродним појавама, којих је ово место препуно.
У свету духова
„Узми хлеб и баци псу, затим иди у продавницу. Купи конзервисано месо, вотку, млеко, цигарете, маслац, чај”, налаже Хагдајев.
Продавачица ми даје све по списку. „Треба вам за обред?” – пита она. У сеоску продавницу поред куће Хагдајева многи долазе са истим списком намирница.
Николај Шевченко
Буквално сви који живе на острву и у његовој околини верују у натприродне моћи шамана. Изузетак је неколико младића, али мештани и то могу да објасне.
„Данас омладина не верује у шамане. Они су сви атеисти. Чак и ови што су малочас изашли”, продавац Владимир (46) ми показује тројицу младића који су управо купили пиво. „С друге стране, какве проблеме они имају? Они још нису ни окусили живот и нису имали озбиљне проблеме, а управо са таквим проблемима људи иду код шамана.”
Хагдајев купљено у продавници очекује на трему дрвене јурте коју је подигао специјално за одржавање шаманских обреда. Он је у комплетној шаманској опреми: црвено-плави огртач, око врата талисман против лоше енергије и злих сила, у рукама шаманске даире украшене ликовима животиња, птица, људи, дрвећа и небеских тела. Позива ме да уђемо у јурту.
Николај Шевченко
Дуж зидова су поређане софе, на зиду виси слика Џингис-кана са луком, стрелама и свитком у руци. Јурта је препуна старих ствари и очигледног ђубрета: слике са мистичним мотивима и животињске коже леже измешане са капама украшеним јелењим роговима, прашњавим јастуцима, старим крпама и новинама. Шаман тражи да се наложи пећ.
Обред почиње тек када се ватра толико разгори да нема опасности да ће се угасити. Хагдајев вади три камена величине песнице и поставља их на горњу плочу металне пећи тако да формирају обрнути троугао, а преко њих посипа неку суву траву.
„Прво ћу се помолити духовима ватре, затим ћу призвати духове предака, а затим ћу позвати божанског творца”, каже он. „Када на крају кажем 'сок', склопи дланове, принеси их челу и трипут кажи: Еј хури! Еј хури! Еј хури!”
Лево од шамана на новинској хартији леже купљене намирнице. Ту су и две кашике са стврднутим комадићима животињске масти и две прљаве чаше. „Сипај воду у једну чашу, а у другу млеко.” Прибојавам се да ће шаман тражити да то попијем.
Николај Шевченко
Пре него што се у чашу успе вода, са грла флаше треба скинути метални прстен, „иначе ће се појавити препреке”. Конзерву меса такође треба отворити тупим ножем који се у ту сврху налази на месту обреда. Шаман ми налаже да седнем поред њега и изговара мантру уз звук даира: почело је призивање духова.
Он призива духове ватре: „Еј херхан! Еј херхан! Еј херхан!” Ватра пуцкета уз звуке музике. Сваки пут када изговори реч „сок”, понављам „еј хури”, а на камење у правцу казаљке на сату у капима се излива најпре млеко, затим вотка, а на крају масна течност из месне конзерве.
Цигарете, маслац и чај лете у ватру заједно са амбалажом. Комадићи меса, захваћени прљавом кашиком, такође завршавају у пламену: тако духови примају дарове.
Док цигарете горе у пећи, шаман ми налаже да се нагнем и удахнем дим од дувана и суве траве која је почела да гори на усијаном металу. „Обиђи око пећи три пута”, каже он.
Пламен се ефектно уздиже под куполу јурте док шаман право у ватру излива вотку. Хипнотичка песма шамана, монотони звук даира, опојан мирис дувана и непознате траве отварају врата у други свет и трагаоца за истином уводе у свет духова.
„Направићемо један круг. Ходај за мном овако”, каже Хагдајев и почиње да иде око пећи у правцу казаљке на сату. Одједном се нагло зауставља и каже: „Треба да даш три хиљаде.”
Неочекиване речи у свести трагаоца распршују тајновитост света духова, а Хагдајев протреса новчанице над ватром и склања их у свој џеп.
„Духови су примили твој дар”, самоуверено објављује он. Тиме је обред завршен.
Николај Шевченко
Док чекају комби од села Јеланци, где живи шаман Хагдајев, до острва Ољхон, где је територија шамана Огдонова, мештани стоје под ноћним небом посутим звездама и разговарају о шаманизму.
„Ја верујем у шамане. И сам сам се обраћао једној Бурјаткињи. Имао сам проблема у животу... нећу о троме да причам. Дошао сам код ње, донео сам јој млеко и со. Такође је узела новац. Она је послагала тарот карте и много тога испричала о мени и о мојим проблемима. Спалила је неку траву. И проблеми су нестали...”, каже један од њих.
„Све је то циркус за млаћење пара”, одговара му други.