10 савршених призора са путовања најпознатијом железницом на свету

„Када тако дуго путујете, доспевате у специфично душевно стање. Нисте више код куће, али нисте нигде ни стигли. Парадоксално, све је монотоно, а ипак промењиво: пејзажи, људи. Чак и време протиче неправилно.”

Руски фоторепортер Сергеј Пономарјов, који је Пулицерову награду добио за репортажу о избеглицама у Европи, путовао је транссибирском железницом како би помоћу ајфона направио серију фотографија и видео-снимака.

Захваљујући концепту „Епла”, милиони људи сада могу да доживе транссибирску атмосферу, а да притом не напусте свој дом.

Сергеј каже да га је „Епл” изабрао због искуства са репортажном фотографијом. „Фотографије су начињене у документаристичком стилу, а не у комерцијалном; није било никаквог намештања или дотеривања детаља у кадру. Желели смо да то буде потпуно документарно, приступ који смо користили је: сними оно што видиш.”

Сергеј и његов тим су у возу провели неколико дана, прешавши 9289 километара и осам временских зона. Све је било природно: „Нисмо користили додатно осветљење нити смо постављали сценографију и елементе у кадру. Само смо се договорили са путницима да ћемо их снимати и фотографисати онако како се обично понашају и како изгледају.”

Све фотографије и видео-снимци су начињени помоћу три телефона истог модела: iPhone XR. „Користио сам три телефона сваки у другачијем формату: letterbox 4:3, Stories (вертикални видео-снимак) и IGTV (хоризонтални видео-снимак). Покушали смо да телефоне користимо на различите начине.”

Током ове одисеје фотограф је имао нека занимљива запажања о Русији, која нису на први поглед очигледна. „Запањен сам што се упркос пространствима, језик и акценат мало разликују између запада и истока. Али када се иде од севера ка југу, од Мурманска до Кавказа, на пример, језик и акценат се приметно разликују. Од Москве до Владивостока, с друге стране, сви људи говоре на исти начин. То је стварно невероватно.”

Када смо га питали да једном речју опише Русију, Сергеј је одговорио: „пространа”. „То је невероватно лепа, велика земља. Можете путовати и путовати и путовати, не знајући да ли ће се путовање икад завршити.”

Путници на најдужој железници на свету такође су му на више начина отворили очи. „Странци у возу оставили су на мене већи утисак, јер су били вољнији да учествују. Разменио сам имејл адресе са некима од њих и већ смо успоставили контакт. Пројекат их је заинтересовао.”

Реакције људи биле су различите и непредвидиве. „Дешавало се да потпуно нормални, млади, образовани људи одбију да разговарају са нама из неког разлога, док су потпуно пијани били и сувише вољни да се укључе... Нисмо тражили никакву посебну класу људи. Снимали смо свакога ко је на то пристао.”

Становници великих градова би се вероватно тешко привикли на пролазак времена у транссибирској железници. „Непрекидно лупање точкова ствара стање полухипнозе”, каже Сергеј. „Човек упада у неку врсту хибернације у којој се функције тела успоравају и саживљава се са ритмом воза. Буди се осећање меланхолије.”

Упркос необичном протоку времена, Сергеј је морао много да ради. „Кретали смо се према истоку, па је сваки дан трајао 23 сата, а не 24. То сам могао да осетим ујутро, јер сам морао да се будим сат времена раније. Било је то лагано мучење”, каже Сергеј.

Како би вам време у транссибирској железници неприментније протекло, Сергеј саветује путницима да понесу пуно књига: „Читајте, читајте и опет читајте. Интернет конекција постоји само у станицама. То вам пружа ретку могућност да се удубите у књигу, а да вас не прекидају поруке са смартфона.”

Циљ заједничког пројекта руског фотографа и „Епла” био је да истакну једноставност и доступност прављења фотографија и снимака. „Поента је да апсолутно свако може да сними такву причу. Смартфони су сада тако свеприсутни да сваки путник у транссибирској железници може да направи свој видео-дневник.”

Прочитајте такође: Зашто НЕ треба да путујете Транссибирском железницом?