Мразно зимско вече почетком фебруара дочекао сам на полуострву Јамал чекајући пловидбу преко Северног леденог океана на једном од највећих ТПГ танкера на свету. У питању је танкер „Кристоф де Маржери“ који припада компанији „Совкомфлот“. Његова носивост је 172.000 кубних метара течног природног гаса.
Током танкирања се чинило да бродски резервоари немају дно. У резервоаре је наточен течни кас из фабрике „Јамал-СПГ“ која је пре пар година никла на обали Обског залива у насељу Сабета. Црна магла поларне ноћи, испреплетане џиновске цеви „замршене“ у челичне конструкције, заслепљујуће светло лампи и рефлектора, искричаво блистање „леденог“ снега који бије у лице и боцка – све је то изгледало као да се снима сцена из научнофантастичног филма у коме и ја нехотице учествујем. Мост према палуби, сав завејан и улепљен снегом, као да нема краја. Под налетима ветра се сагињем пењући се на високу палубу, скоро као на четврти спрат неке зграде.
Global Look Press
На палуби нас дочекује неколико дежурних снагатора у постављеним црвено-плавим комбинезонима и капуљачама набијеним на главу тако да им се лица скоро и не виде. Међу њима је био и један мршавко. Схватих да је то девојка тек кад ми пружи танку руку у рукавици и тихо рече: „Одвешћу вас код капетана“. Она је једна од четири девојке у бродској посади. Пожурисмо за њом, спотичући се. Предстојала је пловидба до обала Норвешке на танкеру који носи житељима Европе скоро две стотине хиљада тона гаса.
Након недељу дана
Већ седмо вече проводим у бродској кабини посматрајући кроз прозор сав онај лед у поларној ноћи. У позадини потмуло хуче дизел-мотори. Напољу дува сурови северни ветар, на екрану телевизора промичу кадрови без тона, а у капетановој кабини светлуцају монитори рачунара.
Онима који никада нису боравили и радили на Арктику није лако објаснити како човеку може бити тешко у животу. Нису тешке енормне хладноће, када се температура спушта на -40 степени Целзијуса, па чак и ниже. Није тежак ни мраз који штипа као да пече, ни буре које изненада „спопадну“ танкер и човека на њему, тако да се у „млечном“ вртлогу не види ни прст пред носом, а поготово се не види ништа испред масивног и незграпног танкера. Нису тешка ни даноноћна дежурства (у флоти се „ради“ 24 часа, од тога су само 3 сата предвиђена за спавање), где се стоји испред командног пулта са стотинама светлуцавих дугмади и само помоћу локатора се управља бродом који реже лед у црној магли, где се не разликују вода и небо, а на небу се не виде звезде, и где у бродски дневник мора да се упише свака десета или петнаеста миља пређеног пута.
Александар Рјумин / TASS
Ништа то није тешко. Тежак је терет одговорности за своју компанију, за танкер, за посаду, за веома вредан товар који лако може да експлодира. Тај товар треба примити и доставити из тачке „А“ у тачку „Б“, и то у предвиђеном року који зависи само од временских услова. И не сме се дозволити ни најмањи квар нити прекид рада механизама и људи. Јесте да су посада и капетан походили разне курсеве и тренинге, код куће и у иностранству, јесте да имају искуство у управљању бродом у сложеним арктичким условима, али се то не може поредити са оним што предстоји. Уз све то, капетанова одговорност је утолико тежа што му је припала част да руководи првим танкером који даноноћно превози течни природни гас на Арктику, тј. на подручју вечитог „изгужваног“ леда.
Наш брод и „чари“ његове пловидбе
Танкер за транспорт гаса „Кристоф де Маржери“ је први у серији од петнаест таквих бродова (сада их је већ десет на Северном морском путу). Направили су га стручњаци компанија „Совкомфлот“, „Јамал-СПГ“ и Total уз подршку руских и финских института и бродоградилишта. Његова проходност је фантастична. Може да плови у врло тешким условима по залеђеном мору, јер су мотори овог танкера по снази слични моторима нуклеарног ледоломца. Танкер може да ломи, разбија и мрви лед на уобичајен начин, тј. сопственом тежином, али и помоћу три специјалне елисе које се зову „азиподи“. Оне омогућавају да се брод креће напред и назад, и да се окреће у месту.
Замислите да је стони вентилатор окренут наопако и да се окреће око уздужне осе пуних 360 степени, и биће вам јасно како раде ти азиподи на огромном танкеру-ледоломцу. Кажу да овај брод у своја четири резервоара може да прими количину гаса која је довољна за месечне потребе земље као што је Шведска. Тај гас се добија на полуострву Јамал, утечњава се у фабрици „Јамал-СПГ“ подигнутој на подручју пермафроста (вечно смрзнутог тла), на обали Обског залива, а затим се шаље у сваку земљу којој је потребан.
Reuters
Посебна прича је пловидба таквих танкера кроз Обски залив. Близу пристаништа у насељу Сабета, где се налази фабрика ТПГ брод још и некако може да маневрише, али у Карско море може да изађе и из њега да дође до фабрике само кроз вештачки канал дуг 50 километара, широк 300 и дубок 14 метара. „Кристоф де Маржери“ има газ 12 метара, а широк је 50 метара. Лед у каналу није увек монолитан. Понекад се чврсто стегне уз обале а на појединим деоницама плута, док се на другим открива чиста вода. Када је много јак ветар, та вода може да однесе у плићак сваки брод који се креће минималном брзином, заједно са плутајућим ледом.
А капетан нема право на грешку. Он сада није на тренажеру, где се лош маневар може исправити у новом покушају. Сваки његов покрет, свако померање џојстика елиса, свако повећање или смањење обртаја мотора мора бити беспрекорно тачно. Иза његових леђа је огроман танкер, као некаква оборена десетоспратница, а у њему 172.000 кубних метара течног природног гаса по цени од 350 долара за кубни метар, што је укупно преко 62 милиона долара. Па још и брод, који кошта 330 милиона долара. Па још и 30 чланова посаде, њихове судбине и њихово здравље. Па још и престиж фирме и отаџбине. Тешко је замислити терет толике одговорности.
Аутор текста је војни коментатор агенције ТАСС.