Како се у Русији појавила резиденција витезова Малтешког реда?

Подизање Приоратског дворца у селу Гатчина код Санкт Петербурга везано је за историју витезова Малтешког реда. После Француске револуције један од најстаријих витешких редова Римокатоличке цркве је био изложен притисцима. Руски император Павле Први је био покровитељ витезова Малтешког реда и зато су му се обратили за помоћ. Руски цар је услишио молбу и у јануару 1797. потписао конвенцију о „Великом Приорату“ Малтешког реда на територији Русије. У новембру 1798. године Павлу Првом је додељено звање Великог магистра.

Император је руководству Малтешког реда доделио Воронцовски дворац у Петербургу а затим покренуо изградњу летње резиденције за принца Кондеа, који је био приор овог витешког реда, и то у Гатчини, где је и сам Павле I имао дворац.

Принц Конде на крају није ни стигао до Петербурга, али се у тренутку завршетка изградње Павле Први као Велики магистар већ водио као један од руководилаца Малтешког реда. Из тих догађаја се изродила легенда да су Приоратски и Велики гатчински дворац повезани подземним пролазом.

Аутор пројекта и руководилац изградње био је архитекта и инжењер Николај Лавов, који је у Петербургу, Москви, Торжоку и њиховој околини пројектовао многе виле и храмове у стилу класицизма.

Лавов је за овај пројекат смислио нову технологију и као материјал је користио земљу. И пре тога је сабијена земља већ коришћена за фортификационе објекте, али је Лавов разрадио технику сабијања по којој од земље може да се направи цео замак, и то на мочварном земљишту.

Приоратски дворац је једини сачувани земљани објекат у Русији. Павел Први је подржавао Лавовљеве експерименте и зато је 1797. године издао указ о оснивању Неимарског училишта за земљано градитељство.

Павлов син, импрератор Александар Први, предао је дворац држави. Краће време је у њему био активан лутерански храм, али осим тога здање углавном није коришћено.

Сто година након изградње дворац је модернизован, уведена је вода и канализација, тако да се у њему могло становати током целе године, па је преуређен у станове за послугу.

Почетком 20. века Приоратски дворац је стављен на располагање уметницима који су у њему приређивали изложбе.

У Првом светском рату овде је била смештена војна болница. У Другом светском рату су нацисти покушали да дигну дворац у ваздух али су Лавовљеве технологије вероватно биле толико квалитетне да експлозија није оштетила зидове дворца, само је делимично срушен кров. Здање је рестаурисано тек током 1980-их.

Приоратски дворац и парк су у свим периодима привлачили пажњу сликара. Сачувано је доста пејзажа, графике и гравира на којима је насликано ово место. У Третјаковској галерији се чува пејзаж Андреја Мартинова са језером у првом и дворцем у другом плану. Приказ дворца се може наћи и у папирима Тараса Шевченка и Василија Жуковског. У 20. веку су Приоратски дворац и парк користили као надахнуће сликари симболисти и чланови сликарског удружења „Мирискусники“ Николај Лансер, Мстислав Добужински и Александар Бенуа.

Замак је добио статус музеја тек 2002. године, а од 2004. се у њему организују изложбе. Капела замка има одличну акустику, па се користи као сала за концерте. Када је дворац отворен за посетиоце појавила се савремена легенда. Наиме, прича се да је на дан отварања сат из 18. века сам прорадио.