Још десет неписаних правила по којима живе Московљани

Московљани не воле „дођоше“

Додуше, само гунђају себи у браду, без гласних заједљивих коментара, карактеристичних за „престонички снобизам“. Тај снобизам и није својствен старим Московљанима, него само онима који су релативно недавно пустили корење у главном граду Русије. Када прави Московљанин чује да неко прича о „некултурним провинцијалцима који су преплавили вољени град“, он само ћутке подигне обрву (чак и ако се слаже са тим).

Воле хамбургере више него пицу

Ако се упореде пицерије и ресторани брзе хране у Москви, одмах се види шта Московљани више воле. Далеко је већи број киоска и ресторана брзе хране где се нуди све од бургера до котлета од прошаране говедине. Можда се само суши и маки ролнице продају на више места (Московљани их праве чак и од руске салате).

Узимају кредите да купе ауто и ајфон

Свако зна да су људи у његовом окружењу до грла у кредитима због аута и последњег модела ајфона. То више није никаква тајна. Према томе, ако Московљанин има једно и/или друго, то још није показатељ његовог друштвеног статуса.

Ујутру избегавају љубичасту линију метроа. Али зато воле зеленкасту.

Љубичаста линија московског метроа је најоптерећенија. Људима који живе негде при крају те линије свако јутро личи на сцене из филма „300 Спартанаца“. Ту су лактови сасвим легитимно помагало за улазак у вагон.

Али зато је зеленкаста (Љубљинско-дмитровска) линија веома тиха. Право је задовољство возити се њоме.

Нису одушевљени Санкт Петербургом

Житељи Москве се понекад упусте у причу о томе како би било лепо преселити се у „Питер“, у ту „културну престоницу Русије“, итд, итд. Али то раде само они Московљани који у Петербургу никада нису били дуже од недељу дана зими, и то трезни у некој стамбеној четврти. Сви остали сматрају да је „Питер“ последње место на планети где би желели да се преселе.

Вечито јадикују на Фејсбуку

Чак и крајње безначајан догађај у животу становника главног града Русије може бити преточен у џиновски текст на Фејсбуку. И увек се одмах појави још десетак истих таквих ликова који су спремни да се упусте у оштру расправу, било да је реч о хладноћи или о претерано врућим радијаторима, о лошим тротоарима или људској неувиђавности... Ратовање на Фејсбуку никада не престаје. Понекад чак и медији приређују прилоге на основу тих расправа.

Ако имају везу, завршавају сваки посао

Кад треба пронаћи посао, изнајмити стан или уписати дете у добру школу, само треба имати неку везу. То је непроцењиви ресурс у Москви. Све се, наравно, може постићи и без ичијег ургирања, али далеко теже.

Не фотографишу се испред Кремља. Никада нису били у Маузолеју.

Московљани се тиме не баве. Ако видите да неко журно корача преко Црвеног трга са „покер-фацом“, знајте да је то Московљанин. Он је једноставно препречио пут, зато иде Црвеним тргом. Да није тако, не бисте могли лако да га видите на том месту (осим ако му дођу у госте рођаци из „унутрашњости“). А тек да оде у Маузолеј и посматра мртваца?! То би већ било крајње чудно, и чак подозриво!

Сматрају да је Москва престоница светског цинизма

Понекад се Московљани управо тако осећају, мада се тај статус често приписује и Њујорку и Паризу (вероватно житељи сваког главног града у свету понекад имају такав осећај). Па ипак, сви одавно знају да „Москва сузама не верује“. Немојте очекивати од Московљана сажаљење ако вам крене наопако. Нема сврхе ни да се оправдавате (боље је да то уопште не радите). Ваши проблеми никога у Москви не занимају. „Раме за плакање“ није уобичајена појава у овом граду, нити се вреди позивати на околности. У противном одговор може бити кратак и циничан: „Шта се то мене тиче? Ја и сам имам проблема преко главе“. И стварно је тако.

Застој у саобраћају је за њих сасвим нормална појава

Вероватно у Москви постоје и други разлози за свакодневно паралисање саобраћаја, али ми смо сигурни да је ОВАЈ разлог најважнији: многи Московљани ће се радије возити својим аутомобилом, чак и ако та вожња траје неупоредиво дуже од вожње метроом. Они знају да ће аутом стићи за два сата, а метроом за 20 минута, и да им је станица метроа пред носом, али ипак бирају два сата у свом предивном ауту, са својом предивном радио-станицом, у друштву свог предивног себе.

Прочитајте и први део: „Нема их у московским бедекерима: Неписана правила по којима живи руска престоница“.