Како је Руска империја ратовала са непокорним Чукчама

Public domain/Sputnik
Колонисти руске империје су током експанзије наишли на тврд орах. Чукче су биле срчани ратници којих су се плашила сва суседна племена. Тај народ није имао намеру да се преда моћном непријатељу и био је равнодушан према „штаповима који грме“.

Обично се сматра да је процес освајања Сибира, а касније и руског Далеког истока, почео 1581. године походом Јермака Тимофејевича и његових козака против Сибирског каната. Јермака су ангажовала браћа Јаков и Григориј Строганов. Они су најпре добили поседе дуж реке Каме и руднике соли у Сољ-Вичегодску, да би одатле кренули даље на исток, где су наишли на непремостиви остатак Златне Хорде. Кан Кучум је заиста представљао опасност, те је стога цар Иван IV Грозни дозволио браћи Строганов да унајме козаке и на тај начин реше проблем.

Чукотска породица испред свог дома.

Тако је разбијен Сибирски канат, последња препрека на путу руских пионира. После тога су они почели да запоседају нове територије, а козаци су постали главна ударна снага колонизације. Једни су добровољно одлазили из европског дела Русије у потрази за пленом, други су били најамници, а трећи потомци првих досељеника. Кретали су се рекама и убирали данак од аутохтоних народа. Није имало смисла остати на једном месту, јер је само територија Јужног Сибира била погодна за земљорадњу, а и цару су били потребни нови поданици који су могли плаћати данак и обезбеђивати робу. Север је обиловао животињама са скупоценим крзном, рибом, фокама од којих се добијала маст и моржевим кљовама.

Чукотски чамац

Тако су колонисти напредовали на исток градећи утврђења од дрвета и узимајући данак од аутохтоних житеља. Било је крвавих сукоба, али је за решавање проблема са мештанима најчешће била довољна обична демонстрација силе. У једном случају, међутим, тај метод није имао ефекта. Чукче су биле тврд орах.

Чукотска породица: старац, старица и деца на обали.

Они су себе звали „луораветлан“, што значи „прави људи“, а све суседе су третирали као другоразредна бића. Исто је важило и за руске колонисте.

Не зна се тачно када је дошло до првог контакта. Постоји податак да су се Руси и Чукче срели у лето 1642. године код реке Алазеје, али је могуће да су се упознали пре тога. Било како било, козаци су знали да у овим крајевима постоји неки „страшан“ народ. Евени, Евенке, Југакири и Корјаци су им приповедали о вишегодишњим сукобима, али атамани Иван Ерастов и Дмитриј Зирјан нису схватили те приче озбиљно. Када су успоставили контакт, козаци су саопштили да су Чукче од данас поданици цара Михаила Фјодоровича и морају плаћати данак. Домороци, међутим, нису имали разумевања за такав став. Избио је оружани сукоб у коме је учествовао будући велики светски путник, а тада још увек козак Семјон Дежњов.

Семјон Иванович Дежњов (1605-1673), руски морепловац.

Касније је атаман Ерастов у писму цару Михаилу Фјодоровичу поменуо и тај инцидент, рекавши да је бој са Чукчама трајао ’цео дан до вечери’. Козаци једноставно нису очекивали толику храброст од домородаца. И Евени и Јукагири су имали велики страх од ватреног оружја и панично су бежали још пре него што чују пуцањ. Са Чукчама то није био случај. Они су били равнодушни према „штаповима који грме“ и на паљбу су одговарали стрелама. Козаци су се нашли у чуду.

Потценили су противника јер нису познавали његов менталитет. Чукчама је сав живот непрекидна борба за опстанак. Поред тога, они се нису плашили смрти. Све су то козаци накнадно сазнали.

Експедиција Семјона Ивановича Дежњова, 1645. или 1648.

Али ни козаци, наравно, нису планирали да се повуку. Процес колонизације руског Далеког истока је био у пуном јеку, а на путу су јој се нашли храбри домороци.

И друга ствар, моржеве кљове су биле толико цењене на тржишту да би било крајње неразумно одустати од експанзије.

Козаци су у почетку покушали да се мирно договоре са Чукчама, али нису у томе успели. Јасно је да козачким атаманима дипломатија није била јача страна, али ни домороци нису нимало попуштали. Камен спотицања је била првобитна заједница у којој су живели ти „прави људи“. Они нису имали врховну власт, него кланове. На челу сваког клана је био „тојон“, који није имао власт над целим племеном нити је могао одлучивати у име свих Чукча. Могао је само да каже своје мишљење, и ако се оно разликовало од мишљења већине, једноставно би га убили, а на његово место поставили неког прихватљивијег. Природно је што козачки атамани нису могли утицати на такве домороце, тако да је рат био неминован.

Чукче

И поред примитивног живота у првобитној заједници и исто тако примитивног оружја, Чукче су биле опасан противник. Правили су заштитно одело од коже фока или моржева и њиме покривали све делове тела, од колена до врата. Од те коже су правили и јаке штитове. Поједини ратници су имали оклопе од костију и рогова ирваса.

Најважније оружје им је био лук и стрела, копље, нож и праћка. Тим арсеналом су руковали од детињства, али ипак, по речима козака, у томе „нису били много вешти“. Ако би постојала опасност да буде заробљен, Чукча би извршио самоубиство. Поред тога, ово племе је стално нападало суседе, па је временом изградило одређену ратну тактику, по чему су се Чукче знатно разликовале од осталих аутохтоних племена.

„Прави људи“ су се вешто маскирали и трудили да надмудре непријатеља, мамећи га у замку. Сваки клан је имао своје велике ратнике. Чукче су имале обичај да на шаци истетовирају тачку када убију једног непријатеља. Самим тим је ратник био угледнији што је више тачака имао.

Конквистадори Чукотке

Када су Руси колонизовали Чукотско полуострво на њему је живело десетак хиљада домородаца, подељених у кланове. Ти кланови су се често међусобно сукобљавали око ирваса и територије. Руских колониста је било далеко мање. Било је пар стотина козака, остало су били Јукагири, Корјаци, Евени и други народи који су живели у непријатељству са Чукчама. Они су били главна снага у борби против „правих људи“. Додуше, у пракси од њих и није било много користи. Сви су се панично плашили Чукча и често су бежали са бојног поља и пре него што почне бој.

Анадирска тврђава.

Главно упориште колониста је било Анадирско утврђење, подигнуто 1652. године уз учешће Семјона Дежњова. Пуних седамдесет година је то утврђење било једино место где су козаци могли да се осећају релативно безбедно. За то време су Чукче непрекидно нападале незване госте. На крају је то досадило властима у Петербургу.

Организована је велика војна кампања коју је предводио козачки атаман Афанасиј Шестаков. Од њега се тражило да заузме Чукотку, Камчатку и обалу Охотског мора. Као помоћник му је придодат капетан Дмитриј Павлуцки. Командири су имали задатак да уједине снаге и потуку Чукче до ногу. Међутим, и Шестаков и Павлуцки су били снажне личности и нису могли да се уједине, па су 1729. године кренули на Чукотку, али сваки својим путем.

Атаман Шестаков је годину дана касније упао у заседу и погинуо. Павлуцки је то сазнао тек након неколико месеци, када је заједно са Корјацима већ уништио неколико одреда Чукчи и успео да пронађе њихова привремена станишта. Руководећи се наредбом из Петербурга, Дмитриј Иванович је био максимално суров према домороцима. Козаци и Корјаци нису имали милости ни према коме, остављајући за собом само пепео. Чукче су биле под тако снажним утиском да је његов надимак Јакуњин за њих постао симбол најљућег непријатеља.

Узгред, тај сукоб је одражен и у чукотским бајкама које је записао етнограф Владимир Богораз. У њима је Јакуњин најбруталнији непријатељ. Описан је као седокоси старац са металним оклопом и оружјем. Јакуњин обавезно на крају буде убијен у свим бајкама где се помиње. Постоје две верзије његовог порекла. Према првој је он одраз опште представе о козацима, а по другој је то Павлуцки главом и брадом.

Дмитриј Иванович није успео да доврши свој крвави посао. Унапређен је у чин мајора и пребачен у Јакутск. Сукоби између колониста и Чукча су привремено спласнули. Поједини кланови су чак и плаћали данак. Али примирје није потрајало. Страх од Павлуцког је временом изветрио, па су Чукче почетком 1740-их поново почеле да нападају суседна племена и колонисте који су ишли у лов. И Павлуцки се вратио да сурово казни непослушне домороце.

Морепловци, истраживачи нових територија.

Али Чукче су биле спремне и примениле су лукаву тактику. Украли су ирвасе близу Анадирског утврђења, а затим сачекали да отуд изађе одред на челу са Павлуцким, па су их све намамили у замку. Дмитриј Иванович је добро знао њихово лукавство и познавао њихове трикове, али је у журби све то занемарио. Зато је и погинуо.

Све до 1763. године је било покушаја да се Чукче покоре, али то није уродило плодом. Држава је већ потрошила преко 1.300.000 рубаља за издржавање Анадирске мисије, а приход од данка је био мањи од 30.000 рубаља. Због тога је донета разумна одлука да се кампања обустави. Анадирско утврђење је ликвидирано а његови житељи су пребачени у друга подручја.

***

Рекло би се да је тиме прича о освајању Чукотског полуострва завршена, али није тако. Чим је застава Руске империје нестала из овог подручја, за њега су почели да се интересују Французи и Енглези. Њихово присуство на полуострву се није смело дозволити, па је Катарина II наредила колонистима да се врате на Чукотку. Овога пута је учињен покушај да се са Чукчама изађе на крај, али не силом, него „милом“.

То је уродило плодом. Козаци и Чукче су на годишњим вашарима размењивали робу и брзо су пронашли заједнички језик. Истини за вољу, домороци нису плаћали данак, тако да су само формално били поданици империје. Чукотка је присаједињена знатно касније, тек у совјетско време.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“