Зашто су грађани СССР-а толико волели пешачења кроз природу са ранцем на леђима? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Кратак предах од пешачења, СССР, 14 мај 1972 г.

Кратак предах од пешачења, СССР, 14 мај 1972 г.

TASS
Совјетски грађани су сматрали да је најбоља „школа живота“ ноћење у природи близу логорске ватре или прелазак преко планинског превоја, и да човек у таквим ситуацијама може пронаћи правог пријатеља, па чак и срести своју другу половину.

У совјетско доба су били веома популарни пешачки походи са ноћењем у шатору, са песмама уз гитару и кромпиром печеним на жару логорске ватре. Људи су тада радо одлазили на такве походе у тајгу и на сплаварење брзим рекама Урала. То је био један од начина да човек стекне „друга до гроба“.

Туристи на Војно-сухумском путу.

Туристички покрет у СССР-у је настао током 1920-их, када је формирано друштво за пролетерски туризам и екскурзије. Оно је већ почетком 1930-их обухватало преко 90 туристичких центара и скоро милион сталних чланова. Под туризмом се није подразумевало путовање у санаторијум на Црно море (мада је и таквих путовања било), него проучавање терена и савладавање природних препрека попут планина, река и снега.

Московски пионири на слету туриста поред канала Москва-Волга.

Познати совјетски педагог из 1930-их А. Макаренко користио је пешачке походе као поклон колективу за успехе током наставне године. Та пракса је била популарна све до краја совјетског периода.

Логорска ватра, (Зеленая гавань), 1949.

Туризам је у послератним годинама постао масовна појава. Клубови туриста су постојали у свим обласним центрима, а у већим градовима су оснивани туристички бирои. У сваком предузећу и у свакој образовној установи постојале су туристичке секције. На репертоару су биле како локалне дестинације, тако и путовања у далеке регионе СССР-а.

Ускоро ће вечера, 1950-их.

У септембру 1965. године у Бресту је одржан први Свесавезни туристички слет и први поход кроз места где се прославила совјетска армија. Током неколико година у тим походима је узело учешћа преко три милиона људи. Они су подизали споменике погинулим сународницима у Великом отаџбинском рату и уређивали њихова гробља.

Оријентација, Татарстан, 1960-1965.

У СССР-у је постојао одређени стандард у свим сферама живота. То је важило и за туризам. Осмишљене су туре које је требало проћи поштујући прописане нормативе. Нарочито је био важан тимски рад јер је од тога зависио живот сваког учесника похода. Због тога су у совјетском периоду походи доживљавани као ситуације у којима је човек могао стећи верног пријатеља или „другу половину“, и уопште људе на које се увек могао ослонити. Осим тога, у екстремним ситуацијама се види ко је какав.

Туристички поход, Чељабинска област, 1966.

Туристички походи су третирани као бављење спортом, тако да су учесници похода за туристичка достигнућа могли стећи и статус спортисте и учествовати у такмичењима из одређене врсте туризма.

Савладавање препрека, 1980.

Свесавезни комитет за питања фискултуре и спорта је још 1939. године увео почасну значку „Туриста СССР-а“. Она није подразумевала никакве привилегије али је ипак била престижна. Добијала се за положен испит из једне од четири врсте спортског туризма – воденог, пешачког, бициклистичког или скијашког.

У ишчекивању воза, на железничкој станици са ранчевима, 1980.

Водени туризам је подразумевао да човек уме да плива, да се разуме у врсте и механизме чамаца и бродова, и да уме да пружи прву помоћ у води. Пешаци су морали да познају технику рационалне потрошње енергије и да рукују различитим врстама опреме.

Туристички поход по реци Ај, 1988.

За бициклистички испит је требало знати различите врсте путева и механизме бицикла. Скијашки туризам је третиран као један од најекстремнијих спортова у земљи. Од таквог туристе се очекивало да може да се креће на скијама у различитим временским условима.

Зимско путовање на моторним санкама, Башкирија, 1989.

Испит са нормативима могли су да полажу туристи који су претходно били у најмање три похода. Поред тога, подразумевало се да туриста уме да постави шатор или да направи колибу, да уме да укаже прву помоћ и да се оријентише на терену.

СССР. Ростов-на-Дону. 1 фебруар 1979 г. Студенти Ростовского државног универзитета на туристичком походу.

Правила за стицање рангираног туристичког звања мењала су се с времена на време. На пример, од средине 1950-их су увођени нормативи за тинејџере – они су добијали звање „Млади туриста“, а требало је да умеју да распале ватру, да прате трагове и да се добро оријентишу помоћу компаса.

СССР. 14 мај 1972 г. Кратак предах.

Током 1960-их се појавило звање „Мајстор туризма“. Ти мајстори су морали да изведу 12 већих похода кроз 4 региона и да у њима укупно пређу 3.000 километара. У совјетском периоду је било само 600 таквих подвижника, али је зато значку „Туриста СССР-а“ добило преко 600.000 људи. И данас у Русији туристи добијају спортска звања.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“