Зашто су грађани СССР-а толико волели пешачења кроз природу са ранцем на леђима? (ФОТОГРАФИЈЕ)

У совјетско доба су били веома популарни пешачки походи са ноћењем у шатору, са песмама уз гитару и кромпиром печеним на жару логорске ватре. Људи су тада радо одлазили на такве походе у тајгу и на сплаварење брзим рекама Урала. То је био један од начина да човек стекне „друга до гроба“.

Туристички покрет у СССР-у је настао током 1920-их, када је формирано друштво за пролетерски туризам и екскурзије. Оно је већ почетком 1930-их обухватало преко 90 туристичких центара и скоро милион сталних чланова. Под туризмом се није подразумевало путовање у санаторијум на Црно море (мада је и таквих путовања било), него проучавање терена и савладавање природних препрека попут планина, река и снега.

Познати совјетски педагог из 1930-их А. Макаренко користио је пешачке походе као поклон колективу за успехе током наставне године. Та пракса је била популарна све до краја совјетског периода.

Туризам је у послератним годинама постао масовна појава. Клубови туриста су постојали у свим обласним центрима, а у већим градовима су оснивани туристички бирои. У сваком предузећу и у свакој образовној установи постојале су туристичке секције. На репертоару су биле како локалне дестинације, тако и путовања у далеке регионе СССР-а.

У септембру 1965. године у Бресту је одржан први Свесавезни туристички слет и први поход кроз места где се прославила совјетска армија. Током неколико година у тим походима је узело учешћа преко три милиона људи. Они су подизали споменике погинулим сународницима у Великом отаџбинском рату и уређивали њихова гробља.

У СССР-у је постојао одређени стандард у свим сферама живота. То је важило и за туризам. Осмишљене су туре које је требало проћи поштујући прописане нормативе. Нарочито је био важан тимски рад јер је од тога зависио живот сваког учесника похода. Због тога су у совјетском периоду походи доживљавани као ситуације у којима је човек могао стећи верног пријатеља или „другу половину“, и уопште људе на које се увек могао ослонити. Осим тога, у екстремним ситуацијама се види ко је какав.

Туристички походи су третирани као бављење спортом, тако да су учесници похода за туристичка достигнућа могли стећи и статус спортисте и учествовати у такмичењима из одређене врсте туризма.

Свесавезни комитет за питања фискултуре и спорта је још 1939. године увео почасну значку „Туриста СССР-а“. Она није подразумевала никакве привилегије али је ипак била престижна. Добијала се за положен испит из једне од четири врсте спортског туризма – воденог, пешачког, бициклистичког или скијашког.

Водени туризам је подразумевао да човек уме да плива, да се разуме у врсте и механизме чамаца и бродова, и да уме да пружи прву помоћ у води. Пешаци су морали да познају технику рационалне потрошње енергије и да рукују различитим врстама опреме.

За бициклистички испит је требало знати различите врсте путева и механизме бицикла. Скијашки туризам је третиран као један од најекстремнијих спортова у земљи. Од таквог туристе се очекивало да може да се креће на скијама у различитим временским условима.

Испит са нормативима могли су да полажу туристи који су претходно били у најмање три похода. Поред тога, подразумевало се да туриста уме да постави шатор или да направи колибу, да уме да укаже прву помоћ и да се оријентише на терену.

Правила за стицање рангираног туристичког звања мењала су се с времена на време. На пример, од средине 1950-их су увођени нормативи за тинејџере – они су добијали звање „Млади туриста“, а требало је да умеју да распале ватру, да прате трагове и да се добро оријентишу помоћу компаса.

Током 1960-их се појавило звање „Мајстор туризма“. Ти мајстори су морали да изведу 12 већих похода кроз 4 региона и да у њима укупно пређу 3.000 километара. У совјетском периоду је било само 600 таквих подвижника, али је зато значку „Туриста СССР-а“ добило преко 600.000 људи. И данас у Русији туристи добијају спортска звања.