COVID-19 је изненадио Дмитрија Пељевина као и све остале. Он је као искусан једриличар и човек који ради у IT сектору изненада схватио да се „заглавио“ у Француској, где је намеравао да проведе само неколико дана на путу из Русије на Нови Зеланд, где му живи породица.
„Када су почели да затварају границе одлучио сам да останем и сачекам крај пандемије [у Француској]“, пише Дмитриј на свом Телеграм каналу.
Убрзо је постало јасно да пандемија није прошла, а летови су углавном обустављени и многе земље су затвориле границе.
„Почео је карантин и моји летови су отказани. Од тог тренутка сам тражио начин како да се вратим својој породици“, прича Дмитриј.
Он је толико желео да види сина и бившу супругу који живе на Новом Зеланду, да се одлучио на самосталну и опасну пловидбу преко Тихог океана. Додуше, Дмитриј је и раније замишљао да ће једном пожелети да преплови океан, али није планирао то да уради 2020. године. „Није било никаквих конкретних планова. Све је испало спонтано“, прича он.
Продао је јахту коју је имао и која је била предвиђена само за пловидбу близу обала, па је почео да тражи нову, која би могла издржати прекоокеанску пловидбу.
Најзад је пронашао одговарајућу. Јахта Dufour Gib’Sea 37 била је укотвљена на Мартинику у Карипском мору. На ту страну је могао да путује из Француске, јер је Мартиник француска прекоморска територија. Већ сутрадан је стигао на одредиште. Јахта је била дугачка 11 метара, звала се „Cupiditas“ и припадала је породици руских блогера који су одлучили да је продају и преселе се у Москву. Дмитриј је купио јахту и почео да се спрема за пловидбу.
Напустио је Мартиник 11. јула 2020. године и запловио у правцу Панамског канала кроз који је требало да прође како би ушао у Тихи океан.
Поред опреме за дуготрајно путовање Дмитриј је морао да извади и сва потребна документа која му омогућавају легалну пловидбу.
„[Потребна ми је] дозвола за пловидбу у територијалним водама Панаме. Француска Полинезија је сада затворена и да бих ушао у њу морао сам да добијем дозволу од локалне поморске канцеларије. Ангажовао сам агента [да поднесе документа у моје име]. Сва та ’папирологија’ требало је да буде завршена [пре него што наставим пловидбу]“, рекао је Дмитриј у једном видео-снимку који је поставио на свој Јутјуб канал посвећен пловидби.
У међувемену је искористио преостало време да припреми јахту за последње и највеће искушење. „Обично је потребно неколико месеци да би се јахта припремила [за прекоокеанску пловидбу]. Сви системи и компоненте – труп, такелажа, мотор, системи за управљање, навигација, итд, све треба да буде проверено и замењено [у случају потребе]. Треба понети много тога: залихе хране, резервне делове и спасилачку опрему. Имао сам на располагању свега две недеље на Мартинику и око три недеље у Панами. Учинио сам све што сам могао“, каже Дмитриј.
Пред полазак из Панаме Дмитриј је био оптимиста што се тиче трајања пловидбе. „Подсећам вас, планирам да препловим Тихи океан и стигнем до Новог Зеланда. Мораћу да превалим 4.000 морских миља, то ће највероватније трајати 35-40 дана“, рекао је он пре него што ће испловити.
Убрзо је, међутим, схватио да неће све ићи тако лако. Због пандемије COVID-19 многе административне процедуре су промењене па су и локалне власти и путници морали да се прилагоде новим околностима.
„Данас није лако пловити јахтом. Многе земље су затвориле своје морске границе и отежале пролазак пловила. Било је и других потешкоћа. На пример, у Панами ми није било дозвољено да пред полазак наточим гориво у пристаништу. [Локалне власти] су то образложиле [новим ограничењима] правила коришћења пристаништа за време пандемије. Морао сам на најближој пумпи да точим дизел у канистере и да их вучем до јахте“, каже Дмитриј.
Пловидба преко Тихог океана није дечија игра када човек хоће сам то да учини. Дмитрија су очекивале многе опасности на том путу. „Ако бих пао у море, или се озбиљно разболео, или повредио – нико ми не би могао помоћи. Теже је и управљати јахтом када је човек сам, мора све време да буде на опрезу и да спава ’отворених очију’. Могао сам се исцрпити и направити неку грешку“, каже он.
Са друге стране, Дмитриј сматра да му је било лакше да опстане ако је сам, јер ако би искрсла нека ванредна ситуација он би морао да искористи спасилачки чамац. „Никад се не зна како би се други човек понео у критичној ситуацији. Можда би га ухватила паника. У том смислу је лакше бити сам јер човек одговара само за себе. Још теже је [преживети у критичној ситуацији] ако на пловилу има жена и деце“, рекао је он.
Срећом, Дмитриј је избегао озбиљне ванредне ситуације. Физички и морално је био спреман да преплови океан. „Човек мора да буде у доброј физичкој форми. Организам не треба да буде ослабљен, поготову када је реч о имуном систему. На крају крајева, врло је опасно разболети се у океану где нема никакве лекарске помоћи. Такође је пожељно да човек нема никакве хроничне болести јер у стресним ситуацијама оне могу доћи до изражаја“, објашњава Дмитриј.
Због пандемије се Дмитријево путовање одужило, али је све остало протекло релативно глатко. Након 6 месеци Пељевин је упловио у луку Новог Зеланда где су га чекали син и бивша супруга.
„Син је био веома срећан [што ме види]. Њему сам ја, наравно, веома недостајао и сада практично не излази из јахте. Ми тренутно живимо на јахти [заједно]“, каже Дмитриј.
Пловидба Тихим океаном је била прво Пељевиново искуство такве врсте, а он сада каже да неће бити и последње: „Много ми се допало и највероватније ћу поновити подухват, и то не једном. Сада хоћу да препловим Атлантик“.
Овде прочитајте више о брачном пару који је одлучио да своју децу гаји у чамцу на отвореном мору.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
