Зашто тако много људи гине на Елбрусу? Зар то није планина за „нежне алпинисте“?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Ноћу уочи 23. септембра група од 19 људи кренула је у правцу превоја Седло Елбруса, то је на 5.416 метара надморске висине. Са тог места почиње успон на сам врх. Дувао је јак ветар, али су алпинисти сматрали да је време „стабилно“. Организатор успона Денис Алимов касније ће рећи: „Ишли смо ноћу јер је тада време било повољно. Није било идеално, није било најбоље, али то је била једина варијанта [да стигнемо до врха] у наредних пет дана“.

Када је до врха остало 100 метара време се нагло променило. Дунуо је јак ветар, а притисак ваздуха је опао. У тим околностима је позлило туристкињи Ани Макаровој, маникир мајстору. Спустили су је назад на Седло, али се и поред тога њој стање погоршало. Изгубила је свест и сат времена касније је умрла на водичевим рукама. „Водич јој је давао да удише амонијак и да пије чај, ништа није помогло“, причао је Алимов.

За то време су остали чланови групе наставили са успоном. Међутим, убрзо се видљивост смањила на пола метра, кренуо је да пада густ снег, температура се спустила на -20 степени, а ветар почео да дува брзином од 40-70 метара у секунди. Не стигавши до врха група је кренула да се спушта, везана истим конопцем. Али нешто је кренуло наопако. „Изгубили смо се. Оклизнули смо се и летели 100 метара по врло чврстом леду, никако нисмо могли да забодемо цепин. Један момак је сломио ногу. Одмах смо послали SOS поруку и координате спасилачкој служби Министарства за ванредне ситуације. Чекали смо два сата и [пошто помоћ није стигла] понели смо момка низбрдо“, испричао је Дмитриј Парахин, музичар који је био у тој групи.

Задржавање је било фатално. Док је повређена нога фиксирана чланови групе су почели да се смрзавају. Од воки-токија није било никакве користи. Веза са спасиоцима успостављена је тек у 17:00, и то је успео да уради водич који се још током дана вратио са несрећном туристкињом. Две особе су изгубиле свест и убрзо су умрле у снегу. Још двоје је касније умрло на спасилачким носилима. Водичи су добили јаке промрзлине и озледе, један је практично ослепео од јаког снега.

Успон на Елбрус (висина 5.642 метра), највиши врх Европе, прилично је варљив због техничке једноставности. Човек заиста не мора бити искусан алпиниста. Ако не скренете са стазе, нећете морати да се пењете по литицама, где вам требају карабињери, куке и качење конопаца. Само се пењете узбрдо и то је све. Због тога се на Елбрус често пењу људи којима је то прва планина у животу. Пењу се канцеларијски радници, и праве од тога „корпоративну журку“, пењу се пензионери и тинејџери. То су свакога дана десетине људи из целога света. Бизнис који нуди комерцијалну услугу успона на Елбрус је у пуном процвату. Али ова планина сваке године однесе у просеку 15-20 живота, и тај број се већ не подудара са лакоћом успона о којој многи говоре.

„Попео се момак без ногу и 80-годишњи старац – зар вам то ништа не говори?“

Постоји неколико путања на Елбрус: са севера, истока и запада, а најлакша је кроз сеоце Терском, са југа. Огромна већина група креће у експедицију са те стране (тако је у септембру ове године урадила и поменута група у којој је било жртава).

„Сматра се да је успон на Елбрус једноставан пре свега због тога што постоје жичаре“, каже алпиниста Александар Јаковенко, судија трке Red Fox Elbrus Race. Жичаром се стиже до висине од 3.850 метара, што значи да више од пола пута пређете у удобном седишту. Ако неко жели, у моторним санкама или табачу снега може затим да се попне на 4.800 метара, тј. још један километар после жичаре. Тако испада да и нема толико много пешачења. Јаковенко је водио на врх своју ћерку када је имала 14 година.

Александар Сухарев, власник компаније „Эльбрус Клаймбинг“ (раније се звала „Страху Нет“), у интервјуу за портал Russia Beyond инсистира на томе да је планина лагана, јер нема сложених техничких елемената и нема зона у којима прети опасност од лавине. „У сваком случају, нема их на стазама које користе туристи. Опасност од лавине постоји само у долинама, тамо где се скупља снег, и све лавине крећу зими и у рано пролеће. Али то нема везе са успоном. Елбрус по сложености спада у категорију 1Б, што значи да практично сваки човек, ако је здрав, може да се попне на врх без специјалне припреме“.

Сухарев помиње момка без ногу који се недавно попео на планину, и још двојицу својих клијената: један је имао 80 година, а други још више. „Онај старији се попео са опремом са кисеоником, а онај од 80 година без те опреме. Зар вам то ништа не говори?“

Виктор Салејев, 29-годишњи маркетинг менаџер из Калињинграда, у августу прошле године кренуо је на Елбрус у комерцијалној тури. „Ишао сам у планину жељан авантура, естетике похода и спортских изазова“, каже он. Није имао искуства, али је изабрао источну путању јер је она у већој мери „спортска“, и хтео је да прође целу стазу својим ногама. „Сматра се да је та путања ’дивља’, јер тамо нема одмаралишта, жичара и табача снега, и цела стаза се мора прећи својим ногама у пуној планинској опреми“, прича Виктор.

Он је схватао да ће свих десет дана носити ранац тежак 35 кг. Пола године пре успона почео је са кардио тренинзима и вежбама у теретани. „Моја очекивања су се у потпуности оправдала. Али када туристичке фирме тврде да је стаза прилагођена за све људе, независно од њихове кондиције, то може некога скупо да кошта“, каже он. „У нашој групи су сви стигли до краја, али појединци са болом и патњама, на ивици својих могућности“.

„То је пакао!“

Број жртава на Елбрусу расте током последњих неколико година. Професионалци објашњавају то популарношћу планинарског туризма и одсуством било каквих ограничења за успон. У совјетско доба је за успон на Елбрус било неопходно показати контролно-спасилачкој служби потврду о степену квалификације, а сада нико не контролише проток људи, као ни њихово здравствено стање и физичке могућности.

Не разуме свако ни појам „висине“. Јаковенко подсећа да се пробним пилотима на висини од 3.000 метара аутоматски укључује кисеоник. „На тој висини има двоструко мање кисеоника него овде доле, на земљи. Замислите како је тек на пет хиљада метара? То је оптерећење које не може да поднесе свачији организам“, каже он и тврди да је у том случају важно зауставити се и не „кушати“ себе даље, што неки не учине јер их је тобоже стид, пошто је у питању „обична планина“.

У мају ове године дописник портала Russia Beyond Николај Литовкин кренуо је на Елбрус са југа, тј. најлакшом стазом, са ноћењем у хотелима. Половину групе су чинили боксери, људи у доброј физичкој форми, који стално учествују у такмичењима. „Имали смо идеју да се попнемо на врх, да тамо направимо ринг и организујемо меч. Ја се много бавим спортом и волим такве челенџе, али нисам знао да се у походу на таквим висинама испоље све бољке“, прича он.

После прва два дана аклиматизационих шетњи дугих 15 километара у подножју Елбруса Николај је осетио проблеме са менискусом. Каже да су му „отказале ноге“. Један боксер је на 4.800 метара имао напад „висинске болести“. Изашао је из простора где је било одмориште и одлучио да се мало „прошета“ усред ноћи. Пропао је у снег и није могао сам да се извуче. Кад су га нашли био је једва при свести. Други је на висини добио температуру 40 степени, кашаљ и проблеме са дисањем. Испоставило се да је имао коронавирус, а није ни знао за то. Болест се испољила управо тамо. „Ја сам мислио, ’снажан момак може мало да се напрегне и попне’. Али Елбрус је нешто сасвим друго. Није нимало пријатно када ти откажу ноге или кад човек почне да халуцинира због недостатка кисеоника. Нисам знао да тако нешто уопште постоји. На крају сам морао да одустанем већ на првом одморишту“, прича Николај.

Још један фактор је нагла промена времена. Све може да се промени буквално за пола сата. Виктор, који се пео прошле године, није стигао до врха: „То се често дешава, задесио нас је циклон (вејавица, без видљивости, ветар дува 50 м/с), успели смо да стигнемо на 5.100 за време аклиматизационог похода, а после се време покварило. Чекали смо неколико дана у шаторима, у базном кампу, а онда смо кренули назад“.

TripAdviser, популарни сајт за изношење мишљења о свему живом, пун је прича попут ове: „Били смо на западном врху Елбруса у септембру 2014. <...> Био је мокар снег, а на 4.500 метара је почела олуја, кидало се одлео на нама, летеле капе и палице. Везали смо цепине и палице за канап, па смо трчали низбрдо што брже можемо, да стигнемо до склоништа, док је свуда око нас севало и грмело. Тамо смо срели даму из иностранства у пратњи водича. Они су се вратили после неуспешног покушаја и спуштли су се са Седла. Упитасмо је како је тамо, на врху, а она рече: „It is the hell“ („То је пакао“).

Дилетанти у улози водича

Па ипак, ни висинска болест, ни лоше време не треба да буду узрок било чије смрти, чак ни на Елбрусу. Од тога туристе треба да „осигурају“ квалификовани водичи. А ту такође има проблема.

„Нажалост, сада свако може да се представи као водич. Код нас на Елбрусу је у том погледу прави хаос. То уопште није регулисано, нико то не проверава“, прича Сухарев. Он каже да на Кавказу има много таквих компанија и водича „приватника“. Многи раде без туристичке лиценце и немају квалификацију инструктора за алпинизам.

„Неко се пар пута попне на Елбрус по лепом времену и учини му се да то није ништа компликовано и да већ може да води људе на врх. И почиње да води групе“, објашњава Сухарев.

По његовом мишљењу, оно што се догодило у групи где је петоро изгубило живот могло се и очекивати: „Њима су се у једном походу догодиле две трагедије и то не може бити случајно“. Прва смрт, каже Сухарев, уопште није везана са смрћу осталих, али им је једно заједничко, а то је ниска квалификација организатора. И он набраја питања која ће сада истрага вероватно поставити: Зашто водичи нису имали телефон са сателитском везом и GPS, него некакве воки-токије? Зашто у комерцијалној групи није било ниједне опреме са кисеоником? Зашто група није враћена када је време почело да се квари?

Исте ноћи, 23. септембра, тамо је била група компаније „Эльбрус клаймбинг“. Прогноза је, каже Сухарев, била таква да уопште нигде није требало ићи, али туристи су усрдно молили да учинимо покушај, у великој мери зато што су и друге групе покушале.

„И наш водич је одлучио да проба, јер је у том тренутку био кратак период мирног времена. Али он је професионалац и може да процени текућу ситуацију. Одмах је вратио групу чим је видео да се време квари. Они [други водичи] причају да се време променило муњевито. Не дешава се то у планини, време се не квари притиском на прекидач“, негодује Сухарев. „Него се дешава да водич који није професионалац не препозна погоршање времена, и њему та промена стварно изгледа као да је ’муњевита’“.

Сухарев сматра да би и Ана Макарова највероватније била жива да је добила кисеоник. „Али људи и даље бирају што јефтинију понуду, и тиме финансирају будуће трагедије. Биће тога још“, сматра он.

Четири дана након смрти петоро туриста на Елбрусу Истражни комитет Русије ухапсио је Дениса Алимова, организатора тог успона. Он је власник компаније „Elbrus.Guide“ чије је седиште у Пјатигорску. Истражни комитет је саопштио да је Алимов сам признао кривицу и детаљно описао све околности. Он је, наводно, рекао да приликом припреме успона није узео у обзир временске прилике карактеристичне за ово доба године. Алимов је ће у истражном затвору провести два месеца, а за то време његова компанија, судећи по сајту, и даље формира групе, сада већ за 2022. годину.

На JouTube каналу компаније има много видео-снимака на којима Алимов прича о припреми за успон, о избору организатора и висинској болести. Он саветује да се у случају потребе пије хладни чај од хибискуса, а о боцама са кисеоником износи негативан став. „Мишљење нашег тима о успону са кисеоником је врло негативно. Не зато што је то нешто лоше. Не, то је нормално. Али је лоше са гледишта искуства боравка на висини. Организам неће стећи то исуство, неће се формирати висинско памћење“, каже он.