Шест места у Русији где туристе вреба опасност

1. Карабаш – реквијем екологији

Град Карабаш у Чељабинској области (2200 км од Москве) експерти УН су 1989. године прогласили „црном тачком планете”. Ако се попнете до Покајничког крста изнад Карабаша, постаће вам јасно какву штету човек може да нанесе природи: „голе” црне планине, наранџаста вода и земља испуцала као на Марсу. Овај град многи зову „апокалипсом живе природе”. Од 1974. године било је неколико покушаја да се затвори комбинат за прераду и топљење бакра који је уништио све живо у кругу од неколико десетина километара. Топионица бакра је затворена тек 1989. године, али се контаминирано земљиште и даље обрушава са планина.

Ерозија није могла да се заустави упркос покушајима рекултивације и пошумљавања. Са врха Голе планине, на којој се налази крст, види се да се отровна јаловина све више приближава прекрасним чељабинским језерима. Са друге стране планине уздижу се црна „брда” шљаке у чијем подножју су трошне куће локалног становништва. Они који су посетили „црну тачку” кажу да им се у „бакарној долини” чинило да су се нашли на неком надреалистичком месту, а Карабаш упоређују са „границом између света живих и света мртвих”.

2. Нориљск, најзагађенији град у Русији

У овом некада лепом граду са занимљивом старинском архитектуром, који се налази на северу Краснојарског краја (2800 км од Москве), снег је црн, а у ваздуху се осећа мирис и укус сумпора. У Нориљску и околини производе се тешки метали: бакар, никл, олово, селен и цинк. Металопрерађивачка индустрија загађује град и озбиљно нарушава здравље његових становника. Тако неповољну еколошку ситуацију у граду и околини проузроковао је један од највећих рударских и металопрерађивачких комбината на свету. У фабрикама у Нориљску руда се топи на пермафросту (вечно смрзнутом тлу). Овде се остварује преко 40% годишње производње паладијума у свету, петина никла произведеног у Русији и две трећине руског бакра. Нигде у свету не постоји тако велики индустријски рејон као што је Нориљск. Већ дуги низ година Нориљск важи за најзагађенији град у Русији. Овај град нема званични статус „затворене територије”, али од 2001. године странци могу ући у Нориљск само уз специјалну дозволу локалних власти.

3. Кисело језеро

На прелепом полуострву Камчатка, познатом по вулканима и нетакнутој чистој природи, налази се нестварно лепо али смртоносно опасно језеро јаркотиркизне боје. Језеро се формирало у кратеру вулкана Мали Семјачик (6.700 км од Москве). Језеро је широко око 500 метара и дубоко 140 метара. Оно има своју „плажу”, али је купање у њему забрањено чак и за најхрабрије љубитеље екстремних авантура, јер из њега нико не може изаћи жив и здрав. Наиме, реч је о киселом језеру које се формирало услед веома јаке подземне експлозије пре око 400 година. У води језера је висока концентрација сумпорне, флуорне и хлороводоничне киселине. Та „паклена смеса” даје прелепу тиркизну боју води језера у кратеру вулкана Мали Семјачик. Кисело језеро се током зиме не смрзава, чак ни онда када су све падине планина на Камчатки под снегом. Мали Семјачик и његово кисело језеро нису увек "мирни". Овај вулкан је још увек активан, мада је последња ерупција забележена 1952. године.

4. Опасни ледник Колка

За ледник Колка у Кармадонској клисури у Северној Осетији (1800 км јужно од Москве) чула је цела Русија после велике трагедије која се догодила 20. септембра 2002. Тога дана део ледника се одвојио и покренуо лавину која се кретала преко 100 километара на сат и збрисала са лица земље село Горњи Кармадон.

Петнаест година култног филма „Брат 2”

У овој несрећи страдали су чланови филмске екипе која је у Кармадонској клисури снимала филм «Гласник». Међу њима је био и познати 30-годишњи глумац и редитељ Сергеј Бодров. Погинуло је преко 100 људи. Иако се за погинулима интензивно трагало, посмртни остаци чланова филмске екипе пронађени су тек након неколико година. 

Ледник Колка је и раније био на лошем гласу. Много људи и животиња је страдало 1902. године када се покренуо овај ледник. Он је посебно опасан и зато што процес његовог кретања почиње веома споро, готово неприметно, а онда се огромни комади леда неочекивано одвајају и обрушавају.

5. Смртоносни Елбрус

Елбрус се уздиже на преко 5.600 метара надморске висине. Назива се и «двоглава планина» јер има два врха, западни и источни (нижи од западног за 21 метар). Познато је да је Монт Еверест, највиши врх света и Азије, опасан по живот, и да га многи зову „гробље без крстова”, али је мање познато да је и Елбрус, највиши врх Русије и Европе, такође опасан по алпинисте. Експерти процењују да приликом успона на овај угашени кавкаски стратовулкан годишње погине од 15 до 30 људи. На висини око 4.200 метара налази се стена „Гробље алпиниста”. На њој су окачене бројне таблице са именима оних који су ту изгубили живот.

Сматра се да је Елбрус врх угашеног вулкана, али због брзог топљења леда и вулканске активности испод планине многи стручњаци сматрају да је вулкан још увек активан и да постоји могућност његовог „буђења” већ у овом веку. Осим тога, 11 кубних километара леда на врховима и падинама Елбруса чине ову планину једним од потенцијално најопаснијих вулкана на планети.

6. „Уклета” планина Манарага

Ниједна туристичка агенција се не усуђује да туристе одведе на планину Манарага која се налази у тешко приступачној поларној области Русије, у националном парку Југид Ва (1.600 км од Москве). Манарага је најживописнији и најопаснији планински врх на северу Русије.

Путовање до планине „Не иди тамо“

Староседелачки народи руске републике Коми су веровали да је ова планина света и жива. Да би „нашли заједнички језик” са Манарагом локални становници су још у 11. веку на планини вршили ритуалне обреде, о чему сведоче пронађене камене рушевине светилишта са жртвеницима. Није случајно што планину Манарага (што у преводу са ненецког језика значи „медвеђа шапа”) многи сматрају „уклетом планином”. Мистични парадокс је у томе што ова планина, висока 1.662 метра, не делује као несавладива препрека, али искусни алпинисти тврде да она свакога ко покуша да се попне на врх чини потпуно беспомоћним. Досада нико није успео да освоји врх ове планине. Манарага се „не покорава”. Алпинисте вребају бројне опасности, од непредвидивих временских услова до натприродних појава и догађаја. Многи који су покушали да освоје Манарагу изгубили су живот. Пред оваквим загонеткама природе у планинама субполарног Урала човек врло лако одбацује идеје „чистог материјализма”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.