Добродошли у Тирнијауз, град на највећој надморској висини у Русији (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Кавкаске планине су једно од најживописнијих подручја Русије. Оне привлаче љубитеље екстремних спортова, као и љубитеље природе. Поред туризма, Кавкаске планине су познате и по природним ресурсима.

У совјетском периоду су овде први пут откривена налазишта различитих руда и ретких метала, што је проузроковало масовну изградњу фабрика и ницање радничких насеља. Многа таква места, међутим, нису преживела кризу 1990-их (овде, у нашем претходном прилогу, можете се упознати са аветињским рударским насељем Садон у Северној Осетији). Погледајмо како изгледа Тирнијауз, град са највећом надморском висином у целој Русији.

Тирнијауз је удаљен само 80 км од Наљчика, главног града руске републике Кабардино-Балкарије, на путу који води према планини Елбрус. Тирнијауз је смештен на 1300 метара надморске висине, а поједина градска насеља су и на већој висини (према различитим изворима, између 1500 и 2000 метара изнад мора).

Овде је 1934. године пронађено налазиште ретких земних метала волфрама и молибдена. Током наредних неколико година на том месту су отворени рудници и фабрике за прераду. Први готови производи су добијени 1939. године, али је 1942. године фабрика морала бити уништена јер је немачка војска стигла до Кавказа. Волфрам је између осталог био неопходан у војној индустрији, па совјетско руководство није желело да овај метал доспе у непријатељске руке.

Фабрика је обновљена 1945. године, одмах по завршетку Великог отаџбинског рата. Овамо су ради запослења долазили људи из целог Совјетског Савеза. Рударско насеље је брзо расло, тако да је Тирнијауз 1955. године добио статус града. У њему је 1939. године било 3.500 становника, а 1959. их је већ било скоро 13.000.

Што се тиче архитектуре, град се ни по чему не разликује од било ког другог совјетског насеља. Зграде су типичне, панелне и циглом зидане, са зеленим, ружичастим и белим фасадама. Али све оне изгледају фантастично са планинским пејзажем у позадини.

У тренутку распада СССР-а у граду је живело преко 30.000 људи, и они су већином били запослени у рудницима и фабрикама за прераду волфрама и молибдена. Међутим, услед економске кризе током 1990-их компанија је престала да добија нове наруџбине, па је 2001. године банкротирала.

Рудници нису одржавани како треба, објекти су били запуштени а метални делови су завршили у старом гвожђу, исто као и опрема. Тако је од некада успешног града остала само успомена.

Некадашњи рудари су напустили град, продавши своје станове за мале паре житељима околних села. Данас град има око 20.000 становника. Многи одлазе да раде у села где цвета планински туризам.

Али град има и друге проблеме, а не само економске. Тирнијауз се, наиме, налази на реци Баксан, а то на кабардинском језику значи „која се пени“ или „која се разлива“. Мало узводно пут често буде блокиран бујичним наносима који су у овом крају веома чести, дешавају се скоро сваког лета.

Бујична поплава је била посебно јака 2000. године. Тада је однела осам људских живота, а 40 лица је нестало без трага. Снага бујице је била толико велика да су се зграде испред ње рушиле као да су од картона. Преко 900 људи је остало без крова над главом.

„Ја сам живео у Тирнијаузу од 1987. до 1996. године. Мој деда је радио у овом руднику“, пише бивши житељ Александар Јаковљев. „Када смо одлазили запечатили смо стан, а сада тамо живе непознати људи чије куће је затрпао бујични нанос блата. Није ми криво, нека живе тамо. Штета је што је некада успешан град сада постао депонија, и што у њему влада такво расуло и сиромаштво“.

Временом је град потпуно пропао, али је пре неколико година најзад одлучено да се фабрика обнови.

Тако је 2021. године на налазишту Тирнијауза покренута изградња нове фабрике „Елбрусметал“.

Најављено је да ће фабрика бити отворена 2023. године, а да ће већ 2026. радити пуним капацитетом. Очекује се да ће у склопу овог пројекта бити отворено нових 800 радних места. Иначе, налазиште је веома богато, оно садржи око 40% свих резерви ове руде у Русији.