Како се у Русији људи возе тамо где нема путева?

Вячеслав Викторов/Росконгресс
У удаљеним крајевима земље између два суседна насеља понекад се стотинама километара пружају беспућа. Како становници, на пример, Чукотке решавају ове проблеме?

Путеви на Крајњем Северу су веома услован појам (где се простире Крајњи Север Русије можете сазнати овде). Изван градова се они по правилу нагло прекидају и тамо почињу тундра, степа или мочвара. Аутомобилских путева најчешће уопште нема, јер их је тешко саградити због географских услова. Посебно је тешка ситуација са путевима на Чукотки, где се између насеља пружају на стотине километара мочварне и планинске тундре. Али како људи онда путују?

Хеликоптер уместо аутобуса

На Чукотку у принципу можете стићи само хеликоптером. Основни међуградски саобраћај чине хеликоптери и мали авиони. Они не превозе само обичне путнике (који одлазе у суседно насеље да неког посете или пословно) и робу. Хеликоптери превозе и децу гонича ирваса из тундре до школа-интерната и враћају их кући за распуст. А ево и једне занимљивости: на 50.000 становника, а то је целокупно становништво огромног Чукотског аутономног округа, долази 11 аеродрома. Осим тога, у сваком насељу се налазе слеталишта за хеликоптере.

Највећи аеродроми налазе се у престоници региона Анадиру, Певеку и Билибину. Такође је неколико аеродрома изграђено у време Другог светског рата у оквиру уговора са САД о зајму и најму. Северни аеродроми изгледају врло пријатно и у њима влада специфична атмосфера. Углавном се налазе у центру града и подсећају на обичне дрвене куће.

„Трекол“ против „Грабљивца“

Возила за све терене „Трекол“ и „Хишчник“ (Грабљивац) су најбоља превозна средства за вожњу по природи. У Анадиру, на пример, постоји неколико популарних излетишта на брдима до којих можете стићи само ако имате огромне точкове и неуништиве амортизере. Локални становници кажу да се кад је време суво до њих може стићи и обичним теренским возилом, али треба добро да познајете пут да не бисте заглавили у мочвари. Међутим, понекад у мочвари може да се заглави и возило за све терене и тада га може извући само друго слично возило.  

Возила „Трекол“ и „Хишчник“ такође се користе и за равнање зимских путева: они се крећу један за другим и утабавају снег. Звучи помало необично, али друмски саобраћај је најактивнији управо зими. Напољу може бити -40, па и -50, мочваре се тада заледе и можете се кретати између насеља и обичним колима (наравно, добро утопљеним и спремним за хладноћу). За становнике Анадира, на пример, најважнији „зимски пут“ пролази по лиману (широк залив на ушћу реке) између аеродрома и града. Лети се људи на другу страну пребацују трајектом, а у међусезони хеликоптером.

Возила за све терене често обављају и функцију јавног саобраћаја на Чукотки. На пример, између села Лорино и Лаврентија путници преваљују пут у огромном теретном аутобусу „Урал“ са осам точкова.

С лакоћом по граду

У самим насељима Чукотке путови су често земљани или представљају просто бетонске плоче (асфалт се у таквим условима брзо распада). А у селима се могу срести житељи који се возе у багијима. Према руским правилима друмског саобраћаја, по граду се може возити баги, само не можете излазити на магистралне путеве. А тамо они и не постоје.  

А у номадским насељима гонича ирваса, који живе и раде у тундри, обично постоје двоје-троје моторних санки. Помоћу њих одлазе до насеља у продавницу (плате, иначе, добијају на обичне банковне картице) или дом здравља, а користе их и како би своју кућу-јарангу пребацили на ново место. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“