Путеви на Крајњем Северу су веома услован појам (где се простире Крајњи Север Русије можете сазнати овде). Изван градова се они по правилу нагло прекидају и тамо почињу тундра, степа или мочвара. Аутомобилских путева најчешће уопште нема, јер их је тешко саградити због географских услова. Посебно је тешка ситуација са путевима на Чукотки, где се између насеља пружају на стотине километара мочварне и планинске тундре. Али како људи онда путују?
На Чукотку у принципу можете стићи само хеликоптером. Основни међуградски саобраћај чине хеликоптери и мали авиони. Они не превозе само обичне путнике (који одлазе у суседно насеље да неког посете или пословно) и робу. Хеликоптери превозе и децу гонича ирваса из тундре до школа-интерната и враћају их кући за распуст. А ево и једне занимљивости: на 50.000 становника, а то је целокупно становништво огромног Чукотског аутономног округа, долази 11 аеродрома. Осим тога, у сваком насељу се налазе слеталишта за хеликоптере.
Највећи аеродроми налазе се у престоници региона Анадиру, Певеку и Билибину. Такође је неколико аеродрома изграђено у време Другог светског рата у оквиру уговора са САД о зајму и најму. Северни аеродроми изгледају врло пријатно и у њима влада специфична атмосфера. Углавном се налазе у центру града и подсећају на обичне дрвене куће.
Возила за све терене „Трекол“ и „Хишчник“ (Грабљивац) су најбоља превозна средства за вожњу по природи. У Анадиру, на пример, постоји неколико популарних излетишта на брдима до којих можете стићи само ако имате огромне точкове и неуништиве амортизере. Локални становници кажу да се кад је време суво до њих може стићи и обичним теренским возилом, али треба добро да познајете пут да не бисте заглавили у мочвари. Међутим, понекад у мочвари може да се заглави и возило за све терене и тада га може извући само друго слично возило.
Возила „Трекол“ и „Хишчник“ такође се користе и за равнање зимских путева: они се крећу један за другим и утабавају снег. Звучи помало необично, али друмски саобраћај је најактивнији управо зими. Напољу може бити -40, па и -50, мочваре се тада заледе и можете се кретати између насеља и обичним колима (наравно, добро утопљеним и спремним за хладноћу). За становнике Анадира, на пример, најважнији „зимски пут“ пролази по лиману (широк залив на ушћу реке) између аеродрома и града. Лети се људи на другу страну пребацују трајектом, а у међусезони хеликоптером.
Возила за све терене често обављају и функцију јавног саобраћаја на Чукотки. На пример, између села Лорино и Лаврентија путници преваљују пут у огромном теретном аутобусу „Урал“ са осам точкова.
У самим насељима Чукотке путови су често земљани или представљају просто бетонске плоче (асфалт се у таквим условима брзо распада). А у селима се могу срести житељи који се возе у багијима. Према руским правилима друмског саобраћаја, по граду се може возити баги, само не можете излазити на магистралне путеве. А тамо они и не постоје.
А у номадским насељима гонича ирваса, који живе и раде у тундри, обично постоје двоје-троје моторних санки. Помоћу њих одлазе до насеља у продавницу (плате, иначе, добијају на обичне банковне картице) или дом здравља, а користе их и како би своју кућу-јарангу пребацили на ново место.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
