Како се на Руском Северу ручно беру алге

На најудаљенијим острвима Соловецког архипелага већ преко сто година сакупљају се ламинарија и фукус. Почетком XX века од њих се производио јод, изузетно важан за руску војску у Првом светском рату. А данас се од њих праве козметика, прехрамбени адитиви и грицкалице. Притом се технологија производње није мењала. Људи излазе у море у дрвеним чамцима и, стојећи на крми, ручном косом беру алге.

Ко сакупља алге

Острво Мала Муксалма је једно од „најмање туристичких“ на Соловецком архипелагу. Оно је одвојено од осталих уским мореузом са каменим плићацима и огромним гребеном. Овде моторни бродови могу да прођу само ако имају искусног капетана који добро познаје овај крај. И то само одређених месеци, када Бело море није оковано ледом и када не дувају јаки ветрови.  

На острву се налази само једна мала продавница, нема никакве забаве, и чак практично не постоји мобилна телефонија, него само телефонска говорница са које се може телефонирати по Архангељској области.

Управо на овом месту се од маја до септембра сакупљају ламинарија и фукус. Ове алге у суровим арктичким условима у себи таложе огромну количину микроелемената – преко 70, укључујући прехрамбени јод. А алге се скупљају, као и пре сто година, искључиво ручно.

Тиме се баве претежно мушкарци, јер се ради о физички веома напорном послу. Жене на острву такође раде, али друге послове: припремају ручак, помажу да се ламинарија постави на сушење.

Како се косе алге

Скупљачи алги у море излазе рано ујутро, у 4-5 сати. На срећу, на Соловецком архипелагу лети готово нема ноћи, због близине поларника. Сваки скупљач има свој дрвени чамац са мотором, који староседеоци Руског Севера (северни региони европског дела Русије) Помори називају карбас.

Сваки у рукама носи дугу косу са причвршћеним клиновима на дрвеној дршци. У време осеке мрке ламинарије су добро видљиве. Помоћу косе скупљачи секу алге при дну и извлаче их у чамац. Једна таква алга достиже и 6 метара дужине и није је нимало лако извући. Већ у 11-12 сати чамци се враћају у насеље да алге ставе на сушење. Током белих ноћи скупљачи излазе на море двапут дневно.

За један дан може се сакупити до пола тона, па чак и тона алги. Суше се на отвореном и то се ради веома пажљиво како се не би оштетиле. У просеку ламинарија се смањи 6 пута. Што значи да је за једну тону суве ламинарије потребно осушити шест тона алги. Затим се осушене алге шаљу у комбинат.

Од беломорских алги у Архангељску се углавном праве различити прехрамбени адитиви, здрава козметика, превоји за убрзано зарастање опекотина и много тога другог.

Плата зависи од количине прикупљених алги. Током сезоне скупљачи у овом рејону зараде пола милиона рубаља (око 6.000 евра) и више, наравно, све зависи од појединца и од временских услова. Много значи и психички фактор. Не може свако да проведе неколико месеци у спартанским условима. Осим тога, на острву важи забрана продаје алкохолних пића, што такође треба узети у обзир. 

Зашто се алге и даље беру само ручно?

Многи народи су још у древна времена знали да су алге веома корисне за здравље, али индустријска прерада почела је тек у XIX веку, кад је откривен јод. У то време он је коришћен првенствено за дезинфекцију. Почетком XX века Русија је набављала јод у Европи, углавном у Немачкој, али када је почео Први светски рат, морала је хитно да организује сопствену производњу. Без дезинфекције свака рана могла је бити смртоносна.

1918. године основан је Архангељски комбинат за прераду алги, који је почео да се бави прикупљањем алги на Соловецким острвима.

Арктичке алге почели су да проучавају биолози. За време опсаде Лењинграда 1942. године алголог Ксенија Гемп из Архангељска је допринела да се успостави производња прехрамбених производа од резерви ламинарије које су се нашле у једном научном институту у граду. Од њих су направили каше и ћуфте које су спасле на хиљаде живота.

Затим је на Соловецким острвима предузет покушај да се аутоматизује и олакша посао скупљача алги. Али се испоставило да машине уништавају ламинарију. Ради се о томе да се ове алге причвршћују својим ризоидима за камење на дну мора, а машине их у целости чупају. Тако да ламинарија престаје да расте. Али када у море излази човек ситуација је другачија. Приликом прикупљања алги сакупљачи пажљиво секу стабљику, тако да ризоиди нису оштећени, па ламинарија и фукус настављају да расту на истом месту.