Легендарни небодери Москве: Зграда на Кудринском тргу, чувена по „луксузном“ бункеру

• Адреса: Кудрински трг 1
• Године изградње: 1948-1954.
• Шта се у њој налази: стамбени комплекс

Као и за остале Стаљинове небодере, камен темељац за солитер на Кудринском тргу постављен је 1947. године поводом обележавања 800-годишњице Москве. Стаљин је лично био заинтересован за овај грандиозни пројекат и желео је да помоћу величанствене грађевине прикаже моћ Совјетског Савеза. Чак му се приписују следеће речи: „Наши одлазе у Америку, затим се враћају и уздишу – ах, како огромне зграде! Нека сад дођу у Москву да виде какве имамо зграде и нека уздишу.“

Како је зграда настала?

Кудрински трг је до педесетих година био предграђе. Стаљин је желео што пре да обнови земљу после Великог отаџбинског рата, па су се одлуке о изградњи барака у градским рејонима доносиле доста брзо. Локација будућег небодера изабрана је у односу на најамбициознији (нереализовани) архитектонски пројекат СССР-а - Дворац Совјета. Џиновско здање високо скоро 500 метара требало је да окружују ништа мање величанствени небодери различите намене.

Првобитно су архитекте Михаил Посохин и Ашот Мндојанц планирали не само изградњу небодера, него и кардиналну промену целокупног њеног окружења. Управо због тога је најпре око зграде „почишћена“ територија од стамбених зграда из времена „старе“ Москве, а испред главне фасаде појавио се велики сквер.

На месту срушених зграда планирано је да се подигне нови архитектонски комплекс који ће „опасати“ небодер. Међутим, 1953. године Стаљин је умро и тај пројекат није завршен. Савременици су касније говорили да тако огроман небодер нема простора да „дише“ међу сокацима Новог Арбата и дрвеним кућама.

Када је на власт дошао Никита Хрушчов, руководство земље није више издвајало огромне трошкове изградње „ради небодера“ и осудило је претерану декоративност, коју је претходник толико волео. Тако да је небодер остао без архитектонске „подршке“.

Зграда висока 156 метара (заједно са препознатљивим шиљком) нешто је нижа од осталих „Стаљинових небодера“. Међутим, ипак се истицала на позадини предграђа Москве, подсећајући истовремено на Вавилонску кулу, њујоршке солитере и готску катедралу.

Најраскошнија зграда у Москви

Зграда је почела да се користи 1954. године. Ентеријер унутрашњих просторија био је знатно раскошнији него код преосталих „стаљинских сестара“: мермерни стубови у предворју, витражи, а у становима паркети од храстовог дрвета.

Осим естетског уређења, небодер је такође поседовао веома савремену (према мерилима педесетих година) техничку опремљеност. Зграда је имала 14 лифтова, подземни паркинг на два нивоа, као и највећи супермаркет у земљи „Гастроном бр. 15“. Он је био такође један од ретких у којима је увек била доступна дефицитарна роба. „Гастроном“ је, као и главни део зграде, био украшен  стубовима, витражима и тешким лустерима. 

Укупно је у згради било 452 стана. Мада је могло да се смести и више. Касније, када су стручњаци анализирали функционалност грађевине, закључили су да зидови и техничке просторије заузимају знатно већу површину од самих станова.

Узгред, небодер на Кудринском тргу има још један незваничан назив: „Зграда авијатичара“. Наиме, после отварања у њој су често становали конструктори авиона, пилоти и високопозиционирани сарадници ваздухопловних предузећа.

Склониште које није употребљено

Стаљин се педесетих година припремао за још један велики рат и зато је Кудрински небодер био једина од „сестара“ која је имала сопствено склониште. Мада оно није било сувише дубоко под земљом, простирало се далеко изван видљивог дела зграде.

Склониште није могло станаре да заштити од нуклеарне експлозије, али је могло да им обезбеди три месеца живота у случају природне или техногене катастрофе. Навикли смо да замишљамо склоништа као огромне бетонске хале у којима људи седе једни уз друге и покушавају да преживе. Али ово склониште је било другачије: практично сваки станар је имао посебну собу, опремљену исто тако скупим материјалима као и станови.

Склониште, хвала Богу, ниједном није послужило својој намени. Постепено је заборављено, а пред крај деведесетих сасвим запечаћено. Због недостатка техничког одржавања просторије склоништа је постепено поплавила подземна вода. Тај проблем ни до данас није решен.