Како су архитекте заштитиле Нориљск од снега и ветра

Нориљск се налази на северу Краснојарског краја (у Сибиру) и на први поглед изгледа као обичан индустријски град подигнут по совјетским канонима.

Свечана здања у стилу „Стаљиновог ампира“, стамбене четврти од разнобојних панелних зграда, и бескрајни фабрички оџаци који се протежу унедоглед.

Али замислите само да овде, на 69. упореднику (300 км изнад Поларног круга), снега има током 9 месеци у години. Зими температура буде минус 45°C - минус 50°C, али најстрашнија је снежна мећава, која обара људе с ногу.

Полуострво Тајмир на коме се град налази, популарно се зове гробље циклона. Овде своју турнеју завршавају сви атлантски циклони, и зато је у овим крајевима увек ветровито. Другим речима, клима није бањска.

Овдашњи метеоролози чак користе и појам „незгодно време“, јер што је јачи ветар теже се подноси хладноћа и влага.

И поред свега, овде живи преко 170.000 људи. По величини је то други арктички град на свету (први је Мурманск са непуних 270.000 становника, али је он мало јужнији).

Овде се налазе рудници и фабрике за прераду никла, бакра, кобалта и паладијума. Фабрике раде у три смене и стручњацима мора бити омогућен благовремени долазак на посао и повратак кући. А како то да се постигне ако напољу дува страшан ветар са снегом, а још је и поларна ноћ?

Потаповљеви штитови

У Нориљску су снежни наноси увек били велики проблем. Високи су и по 30 метара, тако да су у њихово чишћење улагани огромни напори. Углавном је било непоходно да се обезбеди неометано функционисање пруге до Дудинке, а то је 100 км кроз ненасељену тундру и пермафрост. Том пругом је транспортована роба до луке на реци Јенисеј, одакле је даље пловила морем до коначног одредишта. И обрнуто: из Дудинке су у Нориљск допремане намирнице, роба за домаћинство и пошиљке са „континента“.

Данас се дуж путева могу видети дрвени штитови за снег. Конструисао их је совјетски инжењер железничких пруга Михаил Потапов. Нориљск је у почетку грађен уз коришћење принудног рада затвореника Нориљског казнено-поправног логора (затворен 1956. године). Потапов је у њему робијао крајем 1930-их и почетком 1940-их. Осуђен је на 10 година затвора због „везе“ са маршалом Тухачевским који је био у немилости. (Тухачевски се заинтересовао за Потаповљев изум, машину за спаљивање траве на путевима, и решио да је укључи у одбрамбену индустрију).

У Нориљску је инжењеру поверено да организује систем заштите од снега. Потапов је прошао пешке целом трасом дуж железничке пруге и смислио је овакво решење. Штитови налик на ограду направљени по његовом пројекту стоје под одређеним углом, тако да ветар великом силином налеће на њих и односи снег са пута. За сваку деоницу пута Потапов је израчунао одговарајући положај конструкције у зависности од правца и брзине ветра. Потапов је ослобођен пре истека затворског рока, али је остао да ради у Нориљску до 1950. године и добио је патент на своје штитове. Његово одељење је 1950. године расформирано па се он преселио у Канск, град у Краснојарском крају, и тамо се запослио, али је убрзо поново ухапшен због старе кривице и поново враћен у Нориљск, где је умро 1954. године. Његови штитови још увек врше своју функцију.

Зграде тесно приљубљене једна уз другу

Нориљск је добио статус града 1953. године. На плану града је (добровољно) радио Витолд Непокојчицки, архитекта из Лењинграда који је у Заполарје дошао на позив шефа Нориљског рударског комбината. Непокојчицки је био веран лењинградској архитектонској школи, па су стога прве зграде у центру града саграђене у стилу неокласицизма и „Стаљиновог ампира“.

Баш због тога главна улица, Лењинов проспект, подсећа на Невски проспект у Петербургу.

Исте су и монументалне зграде, богато украшене декоративним плочама, само је разлика што ове стоје на шиповима, како топлота из кућа не би загревала пермафрост.

Ако се нориљске улице посматрају издалека, чини се да све зграде поседују један заједнички зид. То је такође заштита од ветра. Инспирација за такав план града потекла је од петербуршких унутрашњих дворишта која подсећају на бунаре.

Уски пролази између зграда

Генерални план изградње Нориљска био је грандиозан, али није реализован у потпуности. Већ средином 1950-их, после Стаљинове смрти, отпочела је борба против претеривања у архитектонској градњи, и у Нориљску су се свуда појавиле стандардне панелне зграде. Али са посебним карактеристикама.

Дворишта стамбених квартала у Нориљску изграђена су по принципу затворене контуре, а улаз се налази са унутрашње стране. Између зграда постоје пролази са малим степеницама. Поједини су толико уски да се два пролазника не могу мимоићи.

Ово је намерно урађено како би човек могао да прође до улаза у стан, али и да се сакрије од ветра, који не може да прође и да дува у дворишту.

Мештани кажу да овде понекад бесни „црна мећава“, када се подигне веома јак ветар и буквално односи све што му се нађе на путу. Најстрашнија „црна мећава“ догодила се почетком 1957. године. Неколико дана је снег падао без престанка, па су између зграда била развучена ужад како би се уз њих могло некако проћи.

У граду је тренутно у току обнова великих размера. Планирано је да се до 2035. године у Нориљску поправи и сагради неколико десетина нових зграда, да се уреде дворишта и модернизују инсталације.

Огромни бројеви на зградама

Један од најупадљивијих детаља Нориљска су огромни светли бројеви стамбених зграда. Виде се издалека по сваком времену. То је веома битно јер олакшава проналажење праве адресе за време снежне мећаве, посебно људима који су недавно дошли у град.

Такви бројеви су се на панелним стамбеним зградама појавили током 1980-их, док су на старим зградама још увек обични бројеви.

У Нориљску су зграде обојене јарким бојама како би се подигло расположење локалних становника. На појединим зградама може се видети и мозаик на тему освајања Крајњег Севера.

Улично осветљење

А ево још једног занимљивог детаља. На многим зградама ћете видети празничне гирланде. Лети, када је напољу светло током поларног дана, осветљење је искључено. Али већ у јесен све су улице осветљење као да ће ускоро Нова година.