Становници Нориљска све остале регионе Русије називају „копном“, на тај начин упоређујући себе са острвом. Ради се о томе да овај индустријски град на 69. паралели нема никакву копнену повезаност са осталим делом земље. Али посетиоце града највише изненађује железничка пруга која се на први поглед не разликује од истих таквих широм Русије.
Како би се усред шумске тундре подигао град најпре је требало допремити грађевински материјал, сировине и гориво. Једини начин да се габаритни терет превезе био је водени пут реком Јенисеј. Ради тога је 1935. године саграђена лука у граду Дудинка 90 километара од Нориљска.
Допремање терета преко Карског мора трајало би превише дуго, тако да је одмах одлучено да се од Дудинке сагради железничка пруга. Градили су је, као и Нориљск и луку у Дудинки, затвореници Нориљског логора Гулага.
Стара станица у центру Нориљска
АрхиваКада је 1937. године пуштена у саобраћај била је то пруга уског колосека. По лепом времену воз је растојање од луке до фабрика прелазио за 10-12 сати (док му је у просеку било потребно 24 часа, јер лепо време није тако често у овим крајевима). Снежни наноси би, ако се не рашчисте на време, достизали висину човека, а за борбу против њих дуж железничке пруге су постављене специјалне дрвене ограде. Оне су добиле назив „Потаповљеви штитови“ по презимену инжењера који их је конструисао.
Неколико година касније Нориљска железничка пруга је прешла на широки колосек, уобичајен у Русији, што је омогућило да се брзина возова повећа. Осим тога, било је планирано да се повеже са другом пругом.
Воз Дудинка - Нориљск, 1984.
Виталиј Данилченко, Александар Јаковљев/TASSЈедан од последњих „велики грађевинских пројеката“ које је осмислио Јосиф Стаљин, али који није остварен, била је Трансполарна железничка магистрала. Стручњаци су на пројекту радили од краја двадесетих година, а идеја је потицала још из царског времена. Железница је требало да прође кроз градове Чум (Република Коми), Салехард, Надим, Нови Уренгој (Јамал) и Игарку на реци Јенисеј (Краснојарски крај) – укупно 1.300 километара по арктичким рекама и мочварама.
У перспективи железница је требало да повеже Баренцево и Охотско море, тј. буквално све кључне територије Русије иза поларника. Овај пројекат је добио назив „Велика северна железничка пруга“.
Путници воза Нориљск - Дудинка, 1987.
Владимир Чистјаков/SputnikКада је 1947. године почела изградња Трансполарне магистрале, Нориљска железничка пруга је већ функционисала. Од Дудинке до Игарке има мање од 300 километара, па се појавила идеја да се ове две линије повежу. Међутим, после Стаљинове смрти 1953. године пројекат Трансполарне магистрале је напуштен и Нориљска пруга је остала изоловано „острво“.
Како би посетиоци Нориљска схватили да се налазе у најлепшем граду Заполарја, почетком педесетих година саграђена је зграда железничке станице у стилу „стаљинског ампира“.
Данас се у овом здању налази железничко одељење Заполарне филијале „Норникеља“, а у некадашњој чекаоници у приземљу је од 2011. смештен музеј.
На отвореном су изложени возови, локомотиве, електични возови, па чак и два шинобуса који су саобраћали овом поларном пругом. Ентеријер саме зграде поседује стубове са гипсаним орнаментима, тешка врата, широке прозоре. Све вам се чини да ће сваког тренутка преко разгласа објавити полазак воза и да ћете њиме лако моћи да стигнете до, рецимо Краснојарска или чак Москве.
Једна од првих парних локомотива у Нориљску
Павел КузмичевСтаница практично није ни коришћена за своју намену. Ипак, град је растао и интензивно се развијао. Железничка пруга је пребачена на електрични погон, а 1961. године отворен је и путнички саобраћај. Перон се налазио у самом центру Нориљска, на Октобарском тргу. Карте су се продавале у малом дрвеном павиљону.
Електрични приградски воз је повезивао Нориљск са Талнахом, Кајерканом, аеродромом Аликељ. Најудаљенија станица био је град Дудинка.
Како причају локални становници, приградски воз је путовао дуго, око 4 сата. И мада је аутомобилом за исто растојање било потребно двоструко мање времена, железнички превоз је био веома тражен. Аутомобил је ретко ко имао у то доба и путеви су често били завејани, док је чишћење железничке пруге било приоритет.
После распада СССР-а путнички саобраћај је постепено редукован, јер је био скуп и нерентабилан. Осим тога, чишћење путева је било боље организовано. Последњи путнички воз стигао је у Дудинку 1998. године.
Данас се Нориљска железничка пруга користи само за теретни превоз између предузећа комбината и луке Дудинка. Без ње је немогуће обезбедити рад фабрика током читаве године.
Дужина пруге заједно са свим рачвањима износи 333 километра. Теретни возови саобраћају свакодневно по свим временским условима.
Одржавање железничке пруге у функционалном стању у Нориљску је прави изазов. Потребно је стално проверавати да се због вечитог леда шине не „разиђу“. Ширина колосека свуда треба да буде 1524 мм. Данас у томе, наравно, помаже специјална техника.
Нигде другде на свету на 69. паралели није постојала нити постоји оваква железничка пруга. Северније од Нориљска пружа се само пруга на полуострву Јамал, која води до Карског мора. Она је отворена 2010. године и обезбеђује функционисање налазишта природног гаса.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
