За ову зграду кажу да је „најјезивија“ у граду. Панелна вишеспратница са закованим даскама преко прозора и оронулим слоганом на крову: „Слава освајачима Заполарја!“
Делује застрашујуће, али ми улазимо унутра. Наилазимо на трошно степениште и дуге мрачне ходнике.
Изненада негде над нама се зачуше нечији опрезни кораци. Попесмо се на спрат, а тамо нас уз претеће фрктање нападе некакав црни мачор. Срце нам је сишло у пете! Потрчасмо назад колико нас ноге носе. Али чим изађосмо на улицу одмах се орасположисмо. Пред нама је била једна сасвим другачија Воркута, живахна и весела.
У Воркуту, четврти по величини град изнад Поларног круга, стигли смо крајем новембра, баш у време Празника Севера.
Нисмо очекивали да на мразу од -20 степени видимо ирвасе како јуре главном улицом.
Испоставило се да сваке године северни народи Коми, Ненци и Ханти, долазе у град из тундре са стадима ирваса како би градске становнике упознали са својим обичајима.
Ове године трке запрега са ирвасима одржане су уочи прославе 80-годишњице Воркуте и привукле су на хиљаде гледалаца.
Тако нам се пружила прилика да попричамо и са локалним становницима, али и са онима који су одавно напустили град.
И шта мислите, коју смо фразу најчешће чули? – „Више нигде нема таквих људи као у Воркути“.
„Саградили смо овај град за 250.000-300.000 становника. Унапред смо планирали да у њему стасава младо поколење које ће се бавити спортом и бити спремно за свакојаке изазове. Град романтичара и град сањара. Зато овде има тако много зграда и објеката посвећених младости“, каже Михаил Пејмер, човек који је градио Воркуту практично од самог њеног оснивања.
Михаил Николајевич је у фебруару 2023. године, прославио свој стоти рођендан. Дипломац Московске војне школе је цео Велики отаџбински рат провео као млади официр артиљеријско-ракетних јединица. Двадесет дана пре Победе, када је био код Кенигсберга (Калињинград), оптужен је за антисовјетску агитацију и осуђен на 10 година логора. Тако се и обрео у Воркути. После Стаљинове смрти је рехабилитован и враћена су му сва одликовања, али је он остао да живи и ради у Воркути све до пензије 1984. године. Сада живи у Јарослављу, граду свог детињства. Дружи се са младима, пише књиге и активан је на друштвеним мрежама.
У град је дошао са својим пријатељем, инжењером из Воркуте у пензији.
Посао многих житеља града везан је за комбинат „Воркута угаљ“ („Воркутауголь“), један од највећих рудника у земљи. Он обухвата 4 рудника (Воргашорски, Воркутински, Заполарни и Комсомолски), а такође површински коп „Јуњагински“, фабрику за прераду угља и Воркутски машински комбинат у коме се поправља сва рударска и тунелска опрема.
„Први пут сам се 2005. године спустио у рудник, и допало ми се“, прича нам Олег Гарањин, директор рудника „Комсомолски“. „Прошао сам кроз све професије, од подземног рударског електричара до директора“.
„Комсомолски“ је најдубљи рудник угља у Русији. Дубок је преко 1.100 метара. Спуштање у транспортној кабини само до прве дубине траје 10 минута.
У руднику ради око 1.000 људи, скоро сви живе у Воркути, и то нису сезонски радници. Медицински прегледи су обавезни. Пре уласка и изласка врши се алко-тест провера. Правило о неупотребљавању алкохола поштују сви, чак и директор, јер и он и његови заменици такође силазе у рудник.
Рудник крајем 1950-их
Moisey Averbach (CC BY-SA 3.0)Геолози су још 1930-их открили на Северном Уралу висококвалитетни угаљ са ниским садржајем сумпора. Баш тај коксни угаљ, неопходан је у металургији. Користи се за загревање високих пећи где се топи гвожђе. И данас се овде налазе највеће резерве угља у Европи (преко 4 милијарде тона!).
Воркуту су почели да граде затвореници. Било их је у „Воркутлагу“ близу 70.000. Међу њима су били представници многих народа, због чега се за Воркуту често говорило да је „главни град целог света“.
Насеље је 1943. добило статус града и у њему је отпочела велика изградња. После Стаљинове смрти, када су расформирани логори (детаљније о томе читајте овде), у Воркуту су почели да долазе млади комсомолци из целе земље. Око града је изграђен „прстен“ од рудника и радничких насеља.
Генерални урбанистички план одобрен је 1956. године. И Воркута је, као и Нориљск, саграђена по пројектима архитекти Лењинградске архитектонске школе.
Вреди прошетати Лењиновом улицом и погледати раскошне стубове Палате културе рудара и Рударског техникума, монументалну Палату пионира и многе масивне зграде од цигле са продавницама и ресторанима у приземљу. Посебан колорит граду придају и совјетски натписи који су овде чести на зградама.
Изградња железничке пруге Котлас-Воркута
Archive photoУ време распада Совјетског Савеза, у Воркути и њеној околини живело је близу 250.000 хиљада људи (данас живи око 60.000). Било је престижно радити на Крајњем Северу.
Међутим, већ 1989. године почеле су да се смањују и плате и бенефиције. Рудари су покренули читав низ штрајкова. А после распада СССР-а људи месецима нису примали плате. У потрази за бољим животом, радници су постепено почели да одлазе у друге градове.
У последњих неколико година ситуација је постала боља. Стручњаци који раде под земљом добијају месечно 80.000-150.000 рубаља (900-1.600 долара), као и право на превремену пензију и дужи одмор.
У Воркути већ неколико година постоји програм „контролисане компресије“, тј. организованог пресељавања у град становника из насеља која се затварају, како би се смањили трошкови одржавања инфраструктуре.
У Русији постоји и државни програм за помоћ становницима Крајњег Севера. Они, на пример, могу да добију новчане субвенције за куповину станова у другим регионима, али се на ред чека годинама, а живот пролази.
„За Воркуту људи кажу да је ’бисер Заполарја’“, прича Михаил Николајевич. „Иако се сада чини да је Воркута заборављена, то није тако. Нико није заборављен и ништа није заборављено. Воркута ће добити нови подстрек“.
Руска влада је 2023. године уврстила Воркуту на листу упоришта на Арктику. За њих ће бити израђени дугорочни планови економског развоја који би требало значајно да побољшају живот становника Севера.
Воркута поседује огромно индустријско и архитектонско наслеђе из совјетског доба. Многи туристи долазе да би посетили напушетна „аветињска“ несеља у такозваном „воркутском прстену“. О њему ћемо писати у следећем делу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
