Приче о намерно изазваној катастрофи почињу сваки пут када водена или ваздушна стихија сравни са земљом неки град. По мишљењу појединих присталица теорије завере, Русија је одговорна за „Катрину” у Луизијани (или је одговоран Џорџ Буш Млађи, конспиролози се још нису коначно определили), а Вашингтон је одговоран за 30-годишњу сушу у Ирану. За „Сенди” је, опет, био одговоран Барак Обама. Сад треба видети ко је крив за хладно руско лето 2017. године. Вероватно Трамп.
Не постоје (и никада нису постојали) поуздани подаци о томе да је СССР поседовао климатско оружје, или да га Русија сада поседује. Али зато постоје пројекти – они су мање-више познати.
„Бомба цунами”, управљање тајфуном и плазма
Једна од првих станица за проучавање горњих слојева атмосфере, конкретно јоносфере, појавила се током 1950-их у Змијеву близу Харкова, на територији данашње Украјине. На истом принципу се заснива америчка станица HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program) на Аљасци, којој се периодично приписује одговорност за земљотресе и друге катаклизме у целом свету.
Reuters
Змијевском станицом је руководио совјетски радио-физичар Семјон Брауде. Истраживање је почело за време помрачења Сунца 1954. године. Џиновска параболична антена пречника 25 метара деловала је упечатљиво, чак и застрашујуће. Мештани су извукли закључак да она зрачи, и да то зрачење сигурно фатално утиче на здравље. Када се распао Совјетски Савез финансирање овог скупог пројекта (као и многих других) је смањено, а затим потпуно укинуто.
Други случај је остао само „на нивоу разговора”, како у својим сећањима тврди Андреј Сахаров, совјетски академик, теоретичар физике и добитник Нобелове награде за мир 1975 године. Реч је о идеји на коју је дошао сам Сахаров. А она се, бар судећи по опису, тицала пројекта такозване „цунами бомбе” који је заиста постојао. У мемоарима се помиње фраза „велики производ”. Циљ је био да се помоћу торпеда са термонуклеарном бојевом главом која би експлодирала неколико стотина метара „од непријатељских лука” изазове цунами у океану и да се тако потопе САД. „Наравно, у основи [идеје] било је осећање изузетне, одлучујуће важности нашег рада са циљем да се очува светска равнотежа у оквиру концепције узајамног застрашивања”, објаснио је академик своје неформално учешће у пројекту, и одмах додао да пише о „људождерском” пројекту „без бојазни да ће се неко ухватити за те идеје”. „Оне су сувише фантастичне”, нереално су скупе и не одговарају савременим флексибилним војним доктринама – „једном речју, нису много занимљиве”, сматрао је Сахаров.
Chris Wattie / Reuters
СССР није имао тајфуне на својој територији, и зато је за време Хладног рата заједно са Кубом и Вијетнамом радио на тражењу „слабих тачака” у тајфунима, тј. оних момената који утичу на његову путању и снагу. У експерименту су коришћени авиони Ил-18 и Ан-12 преуређени у метеоролошке лабораторије и многобројни реагенси. Супстанце су распрскаване у различитим деловима тајфуна како би се постигла разлика у притиску и температури, не би ли тајфун ишао у круг или стајао у месту. Проблем је био у томе што се морало водити рачуна о мноштву фактора, а они су се мењали сваке секунде.
Крајем 1970-их се у Совјетском Савезу појавио још један велики пројекат везан за проучавање јоносфере. Реч је о радио-комплексу „Сура” близу Нижњег Новгорода (423 км од Москве) и истраживању утицаја на магнетне буре. Било је планирано да се из подморнице лансирају ракете са изворима плазме снаге 1,5 мегавата чија би мета био Поларни регион (на крају се одустало од лансирања). „Сувишна” плазма представља баријеру за непријатељске радаре. Она у атмосфери формира нешто попут вештачког екрана помоћу кога се може управљати струјањима.
Тужбе због продате технологије
„Сура” још увек функционише, али је овај пројекат (као и други, њему слични) изузетно скуп, тако да систем функционише око 100 часова годишње. За један дан интензивног рада могу да се потроше средства која полигон добија за цео месец.
Русија, као и многе друге земље, може да мења атмосферске прилике на локалном нивоу. Растеривање облака на Дан Победе (9. маја), на Дан Русије (12. јуна) и Дан Москве (9. септембра) 2016. године коштало је око 300 милиона рубаља (5,2 милиона долара).
„Био је један случај средином 1990-их када су наши стручњаци склопили уговор са једном блискоисточном земљом, и у оквиру тог уговора су им ставили на располагање технологију ’цеђења’ кише. То је исто што и фамозно ’растеривање облака’”, прича Павел Константинов, старији предавач катедре метеорологије и климатологије Географског факултета Московског државног универзитета. Применом те технологије дотична земља је добила падавине на својој територији, али је зато суседну земљу погодила суша. „Све је прерасло у прави међународни скандал са гомилом тужби, од којих су неке поднете и против нас”, каже он.
Исту мисао су изнели и сарадници Института за физику и атмосферу Руске академије наука: „Немогуће је променити временске прилике у једном делу Земље без промене стања атмосфере на целој Земљи”, рекао је Алексеј Јелисејев. Према томе, идеја климатског оружја је сумњива, јер се то оружје може вратити као бумеранг.