Удмуртија – крај где и данас живе мирољубиви пагани и прави се чувено руско оружје

Удмурти, народ Северног Урала.

Удмурти, народ Северног Урала.

Дмитриј Јермаков
На Средњем Уралу живи народ Удмурти. Некадашњи пагани данас су већином „русификовани” православни хришћани, крајње су мирољубиви, избегавају конфликте и нису бунџије, али праве оружје које се деценијама користи у ратним конфликтима широм света.

Припадница народа Удмурти по имену Светлана добро је покрила главу везеним марамама тако да се не види које боје јој је коса – да ли риђа (што многи третирају као „особину правог Удмурта“) или тамно-кестењаста.

„Да бисте сазнали које боје је коса неке жене, уопште не треба да гледате главу“, каже она уз осмех. „Сада је такво време, варљиво. Чак је и коса варљива“.

Одуванчик – Светлана.

И њено име је такође у неку руку варљиво. Она се зове Светлана откако су Удмурти приморани да изваде пасоше и прихвате нормална имена, а раније се звала Одуванчик („маслачак“). Светлана се придржава паганских обичаја и каже да је сваки Удмурт у души паганин. Стојимо са њом испред свештене колибе „куале“. Изгледа као обична руска брвнара.

„Удмурти су многобошци. Ми ни сами не знамо како да опишемо у шта верујемо. Суштина наше вере је Природа, а у њој има много богова“.

У брвнари је тамно, тесно и топло. Свуда су поређани ритуални предмети попут чинијица са родовским амблемима за жртвоприношење и марама из 1930-их са извезеним украсима у облику дрвета живота. Све су то експонати, а Светлана је заправо старији научни сарадник завичајног музеја „Лудорвај“ у републици Удмуртији (1.270 км источно од Москве). То је Средњи Урал. Музеј је пар километара удаљен од истоименог удмуртског села.

Свештена колиба „куала“.

Комуникативни југ и стидљиви север

Већина Удмурта, северних и јужних, као и пре неколико векова, живи дуж река Кама и Вјатка у Удмуртској републици. На сверуском попису 2010. године било их је 552.000. У 17. веку је кроз северни део ове републике пролазио пут у Сибир. То је старински копнени трговачки пут који води из еврпског дела Русије до границе са Кином. То је један од разлога због којих се сматра да су северни Удмурти у већој мери „русификовани“ од јужних.

Разликују се и по изгледу. На југу су Удмурти риђи и имају плаве очи, а на северу су тамнокоси и очи су им тамне боје. Трећа разлика је у карактеру: јужњаци су комуникативнији, док су северњаци помало „стидљиви”. Четврта разлика је у вери. Већина припадника народа Удмурти прихватила је православље средином 18. века. На југу републике је остало много више села која се придржавају паганских обичаја, него на русификованом православном северу.

„Сваки Удмурт је у души паганин“.

Поједини Удмурти наклоњени паганским обичајима тврде да методе ширења хришћанства у овим крајевима нису увек биле „чисте“. Светлана, међутим, сматра да је вера ствар генетике, те да се стога не може ни продати, ни променити. Она тврди да су Удмурти третирани као „шумски људи“ и да су такви остали. У удмуртском језику чак не постоји реч „град“. По значењу јој је најближа реч „кар“, која се преводи као „гнездо“.

„Наш народ није бунтовнички, није категоричан. Може бити много унутрашњег негодовања, али свеједно нико неће кренути у отворену побуну. Ти људи све ’гутају’ ћутке, а у себи размишљају: ’Само да нас нико не дира’“.

1960. године 70% становника села Карамас-Пељга били су  пагани.

Тако су Удмурти, отприлике, и постали део Русије крајем 15. века. Додуше, они за разлику од Татара нису имали никада своју националну државу. Тај народ је увек живео у малим насеобинама без државотворних амбиција.

А затим су почели да се стиде сами себе...

Шта пише у пасошу?

„Бити Удмурт значи бити ограничен и приглуп човек“, објашњава Никита, житељ Ижевска, главног града Удмуртије. „Та логика потиче из совјетског периода када је Удмуртија постала један од индустријских центара земље, а Удмурти као необразовани људи из села постали су синоним за неквалификовану радну снагу”.

„Сада људи отворено говоре о свом удмуртском пореклу, а раније су сви говорили: ’Ма какав сам ја Удмурт, ја сам Рус’. Утолико пре што и у пасошу пише ’Рус’. Удмурти су добили пасоше тек у другој половини 1970-их.“

„Сада људи отворено говоре о свом удмуртском пореклу, а раније су сви говорили: ’Ма какав сам ја Удмурт, ја сам Рус’“.

Никитина 30-годишња познаница Нађа ретко је у породици имала прилику да чује удмуртски језик, тако да га и не разуме. У школи се он не предаје (изузев у неколико сеоских школа), на јавним местима га нико не користи, нема га ни на путоказима. „Удмурти су по природи скромни људи. Њихов менталитет је такав да они неће никоме ништа наметати“, прича Нађа. Она већ 15 година води туристе по Удмуртији и показује им колорит локалног етноса. Република је одлучила да на тај начин привуче туристе.

Постоји, додуше, мишљење да та „скромност“ потиче од снебивања због сопственог порекла. Тек сада људи почињу јавно да се поносе удмуртским пореклом. Помало чудно звучи, али тај тренд се појавио у стриповима. Стрипови на удмуртском језику су нови хит у овој републици.

Поједини људи живе у селима која су 100 км удаљена од најближег града.

Баве се враџбинама и праве оружје

Данас је град скоро једино место где се може зарадити за живот. У селу Лудорвај спроведен је гас, постоји школа и библиотека, али још увек нема продавнице, болнице ни апотеке. Због тога они сами месе хлеб, прича Ана Степановна.

У њеном селу Карамас-Пељга је 1960. године било 70% житеља који су се придржавали паганских обичаја. Она се још увек сећа како је скоро цело село стајало у пољу са рукама подигнутим ка небу. Затим су је удали за човека кога није познавала и он ју је одвео у Лудорвај.

Ана Степановна.

„Мужа раније нисам познавала. Видела сам га само пар пута, и никада не бих ни помислила да ћу се удати за њега. Али, тако се раније радило. Сада се, наравно, тако не ради...“

У Лудорвају данас живи нешто више од хиљаду људи. Најближи град је Ижевск. Он је удаљен 19 километара. Ана Степановна ради у музеју заједно са Светланом. Раније су оне свакога дана пешке прелазиле 3 километра до посла по сваком времену, а сада их вози минибус.

„Сви житељи Лудорваја су радили у Ижевску у фабрикама, а у Лудорвају су била огромна поља, био је колхоз [колективно пољопривредно добро у Совјетском Савезу]. Данас колхоз више не постоји, постоје само приватна пољопривредна газдинства. Она функционишу, али је радника мало. Има и села која су удаљена 100 километара од града. Њихови житељи и не одлазе у град. Имају дрвене куће, сами праве све што им треба у домаћинству. Неко продаје сезонске бобичасте плодове, а неко сече шуму и продаје дрва. Млади одлазе из села. Дођу можда само викендом да посете родитеље. У селу немају баш никаквог посла.“

Ана Степановна ради у завичајном музеју заједно са Светланом.

Данашњи Удмурти су већином пребродили стереотип о „необразованим људима“ и раде у фабрикама као и пре 50 година. Стицајем околности најмирољубивији народ прави оружје јер се тиме бави половина ижевских фабрика (а међу њима и концерн „Калашњиков“). The New York Times је 1993. године објавио карикатуру на којој је приказана Удмуртија затрпана оружјем и текст испод слике да, уколико се одвоји од Русије, ова република сама може три године ратовати против целог света.

Многи зазиру од Удмурта, али не због оружја него зато што се о њима прича да се „баве враџбинама“.

„Има ли шамана? Да ли је било неких исцељења?“

„Има шамана. Наравно, било је и исцељења“.

Ана Степановна то говори озбиљним гласом и са продорним погледом. Каже да је једном председник колхоза растурио паганску брвнару да би искористио брвна, а после неколико дана је умро. Можда је то подударност, али се прича да Удмурти могу да раде и такве ствари.

Завичајни музеј „Лудорвај“, Удмуртија.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“