Хоћу живот без стреса: Зашто неки становници руских градова остављају све и иду у топле крајеве

Живот
КСЕНИЈА ЗУБАЧОВА
Руска клима, депресивни јутарњи одлазак на посао, градска врева и стрес терају многе Русе да се спакују и потраже бољи живот у топлијим, јефтиним крајевима света попут обала Индије и Тајланда. Зашто се реч „дауншифтинг“ тако одомаћила у руском језику и да ли све то вреди?

Истраживање јавног мњења 2008. је показало да би скоро 30 одсто Руса дало предност „самореализацији“ уместо каријери (односно downshift-у), кад би само постојале могућности за то.

„Било је време када су Руси пожељкивали материјално благо и успешну каријеру, али догодила се криза. Многи су се разочарали и уморили од свега. Већина људи сматра да у отаџбини не живи прави живот, већ преживљава, и спремни су да жртвују свој друштвени статус само да би живели овде и сада“, објашњава персонални тренер Оксана Домбровска.

Лажни дауншифтери

Они који су се одлучили за овакав живот су често бивши добро плаћени професионалци свог посла који у Москви издају станове и живе од тих пара у другој земљи. Сада раде као фриленсери или траже посао у новој средини: представљају се као тренери сурфања, инструктори јоге или медитације. 

„Прави дауншифтинг је када успешан и остварен човек одустаје од свега што је постигао и одлучује да се избори за своју слободу и креативност“, каже психолог Александар Дорошенко. „А лажни дауншифтинг је када лице које ништа не представља и поноси се тиме, говори о ослобађању од нечега што заправо никада није ни поседовао. Има пуно примера људи који у Русији ништа нису стекли и једноставно су кренули да нађу срећу, а сада се представљају као тренери животних вештина и мајстори медитације.“ 

Како се прехранити у процесу „самореализације“? 

„Када одустанеш од рутине, схваташ где је прави живот и читав ти свет постане доступан“, каже Маша Шулц (28), која је пропутовала преко 30 земаља откад свој рад више не везује за канцеларију. „Ако не можете да зарадите као фриленсер, можете да нађете посао тамо где се тренутно налазите. Ако не знате енглески, научићете га док путујете. Тако сам га ја научила. Главно је одлучити се и кренути на пут.“ 

Неки покушавају да зараде снимајући своја путовања, као млади пар Анастасија и Никита Куимови. Они кажу да као дауншифтери раде више него раније. „То је алтернативни, свесни начин живота, када не мериш ниво благостања количином новца, већ утисцима, доживљајима, тренуцима који су ти драги, како на пример живот поред океана, залазак сунца у друштву вољеног човека и рад кад год си расположен да радиш“. 

Утопија?

Психолог Владимир Вахрамејев мисли да је „дауншифтинг“ заправо начин борбе против одрастања и старења на психолошком нивоу.

„Кад човек не жели да се суочава са суровом реалношћу, он бира алтернативну реалност, у ствари, утопију. Путује на острво Гоа, кити се перлицама, дрогира се, понаша се 'позитивно' и заправо остаје у детињству, остаје наиван“, пише Вахрамејев.  

„Дауншифтинг је искуство које кардинално мења живот. Сазнајете да имате таленте и жеље које сте потискивали у свом ранијем животу“, каже Софија Золотовска, учитељица енглеског језика која путује по свету са својим петогодишњим сином. „Да будем искрена, то вам помаже да другачије схватате живот. Заиста осећате да сте живи“, каже она. 

Руско село уместо Тајланда?

Постоје ипак и такозвани дауншифтери који не прелазе границу, већ траже срећу у обичном руском селу.

„Све више људи напушта велике градове, али не да би садили кромпир као 90-их када су многи осетили шта је то глад, и не да би лежали на плажама Тајланда као 2000-их, већ због жеље да пронађу смисао живота“, каже Ксенија Галактионова, менаџер из Санкт Петербурга која се преселила у село са својом породицом. „У руском селу имате све: земљу која може да вас прехрани, духовност и дубоке корене. Још и могућност да радите и почнете посао који могу наследити ваша деца. И то, наравно, није канцеларијски посао.“