Ту девојку сам упознао на Тиндеру. Водили смо дуге и озбиљне разговоре у тој апликацији. Затим смо се коначно састали, и то је личило на разговор са дрветом. Она је одговарала кратко и уз саркастичан осмех. Уствари, причао сам ја, а она скоро ништа није рекла. Кад сам је питао коју музику слуша и има ли неки хоби, она је рекла само: „Не знам“ и слегла раменима. Био је то мучан и непријатан састанак. Често смо ћутали и по неколико минута. Испоставило се да моје „резерве“ тема за разговор нису баш тако неисцрпне, као што сам мислио. Састанак је трајао четрдесетак минута. Једноставно нисам могао више да издржим тај „интензитет“.
Пре него што смо хтели да одемо она ми предложи да се попнемо на кров суседне продавнице дечијих играчака одакле се лепо види Москва. Ја нерадо пристадох и ми кренусмо. Горе је почела да ми прича како јој је лепо и како јој се ја допадам. Затим ми се примаче да се пољубимо, али уместо пољубaца ја јој „бацих петака“. Није ни чудо што смо после тога одмах отишли у метро, а даље свако на своју страну.
Пре извесног времена сам на Тиндеру упознала Италијана. На фотографији његовог профила је личио на типичног коврџавог лепотана из Италије.
„Одлично“, помислих. „Италијани су опуштени и забавни“.
Мислила сам да добро познајем све њихове стереотипе. Замишљала сам како пијемо вино, опуштамо се и смејемо, како ми он говори колико сам лепа.
Кад смо се најзад срели испоставило се да је он 10 година старији и 10 сантиметара нижи него што сам очекивала. Можда звучи невероватно, али током целог нашег разговора ја сам вероватно рекла само једну реч, и то је било „Здраво“.
Он није престајао са причом. Био је доста чудан. Све време ми је причао о Старом Риму, наводио имена римских императора и године када су владали. Ниједном ми није поставио ниједно питање, и сваки пут кад сам ја хтела да кажем нешто он ме је прекинуо неком фразом попут ове: „А сетимо се и Тиберија...“
Издржала сам 40 минута, а онда сам му рекла да одлазим. Завршила сам разговор рекавши да ми је било задовољство, а онда сам позвала конобара и узела своју торбицу размишљајући како ћу сад да платим рачун и више га никад нећу видети. Али он узвикну: „Како си јадна!“ Затим извади новац из џепа, баци га на сто и оде не чекајући конобара.
Упознали смо се преко заједничких пријатеља на интернету и договорили да се сретнемо испред споменика Шухову поред рибњака Чистије Пруди у Москви. Дошао сам рано и чекао да она стигне. Чекао сам 20 минута, затим 40 минута, али ње није било. Позовем је телефоном – она не одговара. Десет минута касније позовем поново. Не одговара. Назовем је трећи пут, а она се јави и шапатом каже: „Не могу сад да причам. Ја сам на семинару посвећеном развоју личности!“
„Али договорили смо се да се сада нађемо“, рекох ја.
„Ја сам на семинару посвећеном развоју личности. Не могу тек тако да устанем и одем!“ одговори она.
Ипак одлучих да је сачекам из чисте радозналости, да видим о каквом се то развоју личности ради. Испоставило се да она више воли да се вози кроз град у свом џипу Pajero 4x4 него да се шета, иако је лето и време је лепо. Када је стигла на договорено место, остала је да седи у ауту јер ју је мрзело да излази. Последње што сам јој рекао је да не касни два и по сата на састанак ако јој је већ стало до развоја своје личности.
Где човек данас може пронаћи разне особењаке? На Тиндеру. Ја тада нисам имала дечка и хтела сам да се забавим. На Тиндеру сам нашла некога са сличном тежњом, а онда смо се договорили да наставимо разговор на Фејсбуку.
Можда и нисам била толико заинтересована да се боље упознамо, али је у њему ипак било нешто што ме је на крају привукло. Разговор није био класичан попут оног: „Здраво лепотице! Треба ли твојој мами зет?“ Ово је било нешто много занимљивије. Он се звао Андреј (ја волим то име) и деловао је као прави мушкарац.
Фасцинирао ме је обраћањем на „Ви“. Све његове поруке су ме подсећале на Оњегинова писма Татјани. Он је заиста био занимљив момак са необичним схватањима.
Све врeме смо разговарали, а ниједном није предложио да се нађемо. То је било заиста чудно, јер младићи обично не воле тако много да причају. Једном сам провела целу ноћ и цео дан са телефоном – само што ми се није залепио за руку, а онда сам већ ја инсистирала да се нађемо јер станујемо близу. Након месец дана смо се најзад састали.
Очекивала сам да ће он бити висок и стасит, а испоставило се да је само мало виши од мене и врло мршав. Сама себи сам рекла да не треба судити о човеку по његовом изгледу, утолико пре што је са њим било занимљиво разговарати.
Седосмо... Наступи непријатно ћутање. Покушах да се осмехнем и започнем разговор. Приметих да му се тресу руке.
„Нешто није у реду?“, упитах. „Не, све је у реду. Знао сам да ће овако бити“.
„У чему је проблем?“, упитах га.
„Зар не видиш и сама, ја уопште нисам онакав каквог си ме замишљала. Погледај како ти изгледаш, а погледај мене“.
Цео разговор је текао у тако мрачном стилу. Покушала сам да некако спасим тај свој излазак и да га некако убедим у супротно, али ништа нисам успела. Након 15 минута сам се уморила и чак нисам била сигурна зашто покушавам да утешим човека кога и не познајем. Попила сам свој чај и рекла му да је време да идем.
Било ми га је жао, али ја нисам мајка Тереза. Уосталом, уопште нисам била разочарана, чак и поред тога што сам изгубила време на комуницирање путем порука. Осећала сам се као некакво недодирљиво божанство којег је ретко ко достојан. Подразумева се да сам после овог инцидента напустила Тиндер.
Моја бака је жарко желела да се упознам са Казахом, тј. са младићем моје националности. А ја много волим своју баку. Она прави најбоље колаче на свету. Због тога сам одлучила да покушам.
Отприлике у то време на интернету ме је пратио младић са југа Казахстана. Видео ме је на једној националној манифестацији, нашао мој профил на интернету и почео непрекидно да ми пише поруке.
Договорили смо се да се нађемо. Састанак је био ужасан. Прво, он је закаснио 30 минута, а ја сам увек тачна и ценим ту особину. Друго, био је причљив више него Назарбајев [председник Казахстана], хвалио се својим рођацима и такозваним успесима, међу којима је и одлазак у Москву и извлачење новца од свога оца. И треће, покушао је да ме уштипне. То је већ било превише!
Рекла сам му да имам стомачне проблеме и одмах отишла, али ми се он након месец дана опет јавио на интернету. С обзиром да сам ја девојка из Азије, трпела сам неко време дајући му до знања да међу нама не може бити ничега и да он треба да тражи неку другу особу. Међутим, у једном тренутку више нисам могла да га трпим и блокирала сам га где год сам могла.
Од тада се он повезивао са мном са других налога, слао захтеве да га прихватим и пустим на свој профил, а затим је претио да ће пронаћи моје пријатеље и осветити ми се. Оставио ме је на миру тек кад сам се удала. Са друге стране, моја бака више не инсистира на томе да младић мора бити Казах.
Прошле године нисам имао девојку кад ми се једна Рускиња обратила на Badoo. Поразговарали смо, а онда ме је питала желим ли да се нађемо. Предложио сам један ресторан, али је она предложила други. Тај други је добар али веома скуп ресторан на Цветном булевару.
Проверио сам мени на интернету и схватио да је то доста скупо. „Ма добро, нема бриге“, помислих. Она је радила у модној индустрији као фотомодел, па ако баш хоће да има фенси вечеру – имаће је. Нашли смо се у ресторану. Била је веома пријатна, одлично је говорила енглески. Лепо смо разговарали, у многим стварима се сложили и испоставило се да имамо много заједничког. Деловало је као нешто идеално.
У једном тренутку она наручи велику порцију рачића и рече: „Хоћу и флашу вина“. Ја пристадох и она изабра најскупље вино у менију. Мислим да је флаша коштала 8.000 рубаља. То је било скупље од саме вечере, али смо зато пили одлично вино, лепо разговарали и лепо се провели, тако да новац није био проблем.
Затим она предложи да се прошетамо и у шетњи изненада рече: „Морам нешто да ти кажем: ја сам удата.“
Био сам благо шокиран. „Добро. Јеси ли формално удата, а не живиш са мужем, или живиш са мужем?“, а она ће: „Живим са мужем“. Питам је зашто онда иде на састанак ако је удата и живи са мужем.
Она ми исприча како јој је муж алкохоличар, како нигде не ради, све време седи код куће и нигде је не изводи.
„Ово је једини начин да уживам у пажњи неког мушкарца“.
Обратите пажњу: та жена је заиста изванредна и невероватно лепа. Могла би лако наћи доброг момка који има и новац, и ауто, и кућу... Али из даљег разговора сам сазнао да она са мужем има и дете.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
