Како је совјетска телевизија шокирала гледаоце: Лењин је био гљива мухара!

Александар Кислов
Раних 90-их једна политичка сатира на совјетској телевизији је створила праву пометњу, поделила друштво и натерала старе окореле комунисте да се питају, да ли човек заиста може бити гљива?

Те већ далеке 1991. године, само неколико месеци пре колапса Совјетског Савеза, телевизија је емитовала на први поглед озбиљну емисију „Пети точак“ (Пятое колесо). Двојица мушкараца сасвим пристојног изгледа, водитељ програма Сергеј Шолохов и његов гост, познати андерграунд музичар и писац, намерно представљен у програму као политичар и глумац Сергеј Курјохин седели су у студију и лагано почели разговор о Октобарској револуцији 1917. Али чим се увод завршио, Курјохин је предложио нечувену хипотезу, нешто што се још нико није усудио да изговори на совјетској телевизији - да Владимир Лењин и није био људско биће, већ гљива!  

Лењин није био Лењин, већ халуциногена гљива

Курјохин је почео издалека, од саме природе револуција и његовог путовања у Мексико где је у древним храмовима мезоамeричких цивилизација видео фреске на којима је представљено све што ће се у Русији догодити 1917. године. Затим је прешао на Карлоса Кастанеду који је писао о индијанским напицима од појединих врста кактуса.

„Али поред кактуса, Кастанеда пише да су халуциногене ефекте постизали и неким гљивама“, наставио је Курјохин и цитирао Лењиново писмо једном од водећих марксиста Георгију Плеханову: „Јуче сам се прејео гљива и осећао сам се одлично“. Упозоравајући на то да широко распрострањена мухара (Amanita muscaria) изазива халуциногене ефекте, Курјохин претпоставља да је Лењин јео управо ове гљиве.

И није био једини бољшевик који је обожавао гљиве, наставио је такозвани политичар. „Октобарску револуцију су извели људи који су годинама били под утицајем халуциногених гљива“, каже Курјохин мртав озбиљан. „Ако човек дужи период једе мухару, он полако... на место његове личности полако долази личност мухаре. Мухара такође има своју личност, а унутар човека могу бити две личности. И већ је доказано да је личност мухаре јача од људске. Односно, човек који од детињства једе гљиве мухаре, полако и сам постаје мухара, дакле, претвара се у гљиву.“ То се догодило и са вођом Октобарске револуције, закључио је гост програма.

Шала је отишла предалеко

Након те сензационалне изјаве, програм је трајао још око 20 минута, током којих су Курјохин и Шолохов проналазили сијасет „доказа“ да је Лењин био луд за гљивама, почев од тога да је био велики сакупљач гљива, да његово презиме прочитано здесна налево звучи Нињел, а тако се зове познато француској јело од гљива (!), па до тога да оклопно возило „броњевик“ на ком је стајао Лењин и држао говор пред масама у пресеку неодољиво подсећа на систем корења печурке под земљом...

У једном тренутку, говорећи да су срп и чекић у ствари гљива и нож сакупљача, учесници ове занимљиве дискусије ипак нису могли да контролишу смех, али ни то није помогло да хиљаде ТВ гледалаца не узму здраво за готово све што чују. 

Као гром из ведра неба!

„Да је Курјохин говорио о било којој другој историјској личности, сви би знали да се шали. Али говорити тако нешто о Лењину! Како је само неко смео да се спрда на Лењинов рачун? Па још на совјетској телевизији“, лаковерност совјетских ТВ гледалаца овако објашњава антрополог Алексеј Јурчак. Он истиче да људи можда и нису заиста поверовали да је Лењин печурка, али су доживели Курјохина као правог истраживача, јављали су се и писали писма са захтевом да телевизијска кућа потврди или демантује да вођа бољшевика у ствари и није постојао, већ да је све то била „личност мухаре“.

Сергеј Шолохов је касније причао: „Дан након емисије делегација старих бољшевика је дошла код најодговорнијег лица телевизије за комунистичку идеологију да једном засвагда утврди да ли је Лењин био гљива. Одговор је био одлучан и оштар: Не! Сисар не може бити биљка, рекло је одговорно лице.“

Сергеј Курјохин

Апсурд на совјетски начин

Програм о Лењину-гљиви је била Курјохинова идеја. Крајем 80-их - почетком 90-их совјетски медији су доживљавали велику трансформацију, новинари су осетили укус слободе, а многи од њих почели да износе којештарије.  

Курјохинова супруга Анастасија (Сергеј је преминуо 1996. године) присећа се: „Гледали смо једном емисију о Сергеју Јесењину. Водитељ је на крајње апсурдан начин 'доказао' да песник није извршио самоубиство, већ да је био убијен. Показали су нам неке фотографије са сахране и рекли: Пажљиво погледајте, овај човек гледа у овом правцу, а овај у супротном, и све говори о томе да је Јесењин убијен! Курјохин је то погледао и рекао: Да, са оваквим 'доказима' све се може доказати. И урадио је управо то.“

Алексеј Јурчак објашњава да су ова шала и реакција на њу одлична илустрација колико су људи у стању да поверују медијима. „Јер, ако медији о томе говоре, значи да има истине!“

Провокација Курјохина и Шолохова је на феноменалан начин доказала да је са озбиљним изразом лица веома лако накљукати људе највећим будалаштинама и на неки начин упознала совјетску публику са „слободним“ медијима будућности. 

Сазнајте још: Сви физички напади на Лењина: за живота и у смрти

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“