Чињеница да смо ми у Другом светском рату изгубили далеко више војника него било која друга земља дубоко је утицала на психу руског народа. Тиме се дефинише и начин на који ми већ деценијама разматрамо сопствено место у историји света. Неки од нас сматрају да није добро користити своје погинуле претке као аргумент у оправдавању става Русије у међународним односима, али су руски ратни губици на неки начин постали неодвојиви од те навике – сви смо ми у том погледу велики тактичари и стратези.
Могли смо од овога и почети, али ако ћемо право, то је једина ствар у којој Руси иду испред свог времена. Помоћу врло скромних средстава они стварају нешто заиста импресивно, а затим то што су створили „набијају на нос“ свима осталима.
Русија је и даље једина земља која има техничку могућност да шаље космонауте на Међународну космичку станицу и да их враћа на Земљу помоћу свемирског брода „Сојуз“ (ти летови нису увек успешни, поготову је неуспешан био последњи у коме су срећом и руски и амерички космонаут преживели и сада се спремају за нови лет). Те „крнтије“ функционишу већ 50 година, али су још увек у доброј форми. САД покушавају да сустигну Русију помоћу пројеката SpaceX и Boeing, али њихово тестирање, како тврди НАСА, неће почети пре 2019. године.
Истини за вољу, космички програм је нека сасвим друга прича која захтева огромна средства, али наш програм нас често подстиче да се поносимо тиме што помоћу оскудних средстава правимо врло сложене системе, далеко брже него што други то постижу инвестирањем многих милијарди долара. Такав поглед на свет је темељ многих наших модела оружја и аутомобила, као и начина размишљања који гласи отприлике овако: зашто радити више када се може радити паметније. Погледајте нашу причу о момцима који су стару „буханку“ (комби) претворили у нешто заиста необично.
Чајковски, Прокофјев, Римски-Корсаков, Мусоргски, Скрјабин, Рахмањинов, Стравински... Тај списак се може наставити унедоглед. Штавише, могло би се рећи да је наша класична традиција вероватно једина област културе у којој се осећа да је у питању производ европске цивилизације.
Руски композитори су у правом смислу речи грађани света, судећи по способности да у својим делима премосте велике амбисе између различитих култура. Књижевност, на пример, не може увек то да постигне, мада се ми подједнако поносимо и тиме што имамо најдепресивније писце на свету.
Ми волимо себе да доживљавамо као борце, као људе који опстају у тешким условима и воле праву борбу. Целог живота подносимо тешку климу и пролазимо кроз тешке политичке и културне транзиције.
Руси често „скидају стрес“ обиљем псовки и шутирањем предмета у соби. Често изгледа да се у размишљању руководимо егоизмом, али то је заправо начин превазилажења потешкоћа.
Много тога је, наравно, плод наше тешке историје. Поготово таквих њених момената као што су Први и Други светски рат. Ако нисте формулисали мистичну интерпретацију својих страдања, онда ваша жртва нема много смисла. А пошто смо научени да се жртвујемо ради општег добра, свиђа нам се да том жртвом филозофски тумачимо све потешкоће и напоре.
За разлику од људи на Западу, код нас се непопустљивост доживљава као важна особина. Ми знамо да не постоји нико други ко ће нас спасавати. Исто тако знамо да се не можемо ослонити на милостињу. Због тога је наша непопустљивост у извесној мери везана за опстајање. Замислите да је ваш коњ на издисају усред сурове руске зиме када сте миљама далеко од најближег села. Тада се у вама буди неки ваш унутрашњи човек.
Наравно, постоји и друга страна те „токсичне одважности“, али зар Русе заиста треба кривити за то? То је нација у којој су енергичност и умешност услов да нешто урадите или ћете у противном остати по страни, а можда ћете умрети од глади или хладноће.
Из тог разлога жене у Источној Европи највише цене најбаналнију мушкост код својих мушкараца јер такви најчешће „завршавају сваки посао“.
Требало би да ми је роман „Баудолино“ Умберта Ека један од најомиљенијих. У мноштву фантастичних места и бића, описаних у њему, постоји и раса људи који врло нестрпљиво чекају да се жртвују, и то у највећој могућој мери. Ако се тренутно не води никакав рат, човек ове расе прилази непознатим људима и моли их да му одсеку главу, јер очигледно не постоји други начин да покаже колико вреди осим да жртвује свој живот. Ти измишљени људи се не разликују много од Руса, којима је од детињства усађена идеја пожртвованости.
То се посебно видело у Првом светском рату када су милиони Руса сахрањени на највећем јавном погребу у Петрограду, и када је култ жртвовања живота ради отаџбине достигао врхунац.
Штавише, Руси као нација чије су вредности засноване на православном хришћанству подразумевају више страдања на путу ка праведности него што је то случај са протестантима или католицима. Ви то, наравно, можете видети и у нашој књижевности, где се „крчкање“ у сопственом болу третира као нешто заслужено и важно. Многи доживљавају Русе као људе који су претерано оптерећени историјом, док Руси, напротив, са висине гледају оне који историју не памте.
Ову особину неки доживљавају као „ширину руске душе“, мада се тај израз чешће користи за руску доброту и дарежљивост, иако он заправо треба да обухвата и ирационалност, тј. склоност Руса да претерано бурно реагују у неким ситуацијама.
У извесном смислу се руска психа врти око социјалног статуса. Ако некоме понудиш да му завршиш неки посао или учиниш нешто за људе из свог окружења, то је понашање које се одобрава и са којим сам ја одрастао. Ми бисмо могли постати прва нација на свету у којој људи живе као индивидуалци у условима слободне тржишне економије, али наша култура се и даље ослања на мишљење заједнице о појединцу. Много тога доброг и лошег што ми чинимо потиче од сагледавања тог става заједнице. Руси као заједница не маре много за мишљење појединца, а као индивидуалци дубоко у души ипак брину о заједници.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
