Како петербуршка омладина „рехабилитује“ старе совјетске комуналке

Кухиња у „комуналци“ (заједничком стану). Санкт Петербург, Русија, 27 децембар 2017.

Петар Коваљов/TASS
Омладина руске „северне престонице“ трага за новим начином живота у заједници који се не своди на међусобне размирице и свађе ко ће први да уђе у купатило, него се заснива на креативности и добрим вибрацијама.

Одмах иза Маријинског театра налази се микронасеље Коломна, једна од најбоље чуваних петербуршких тајни.

„Триглинке“ су нови простор за заједнички живот, који се налази у Коломни. Ако се попнете до горњег подеста слабо осветљеног степеништа (чији су зидови украшени графитима са изјавама љубави и позивом на мир, и набрајањем предности хране од поврћа) видећете врата дречаве жуте боје са изразима добродошлице, контакт подацима и списком правила за све оне који дођу овде да живе или да се друже. Добро су дошли они који воле уметност, тофу (сир од сојиног млека), интелектуалне филмове и техно журке. Много су мање добродошли они који воле алкохол, наркотике и месо.

Можда вам то делује помало одбојно, али слободно отворите врата и уђите унутра. Видећете велики број сандала и зимских ципела на полици у ходнику, окачене скутере на зидовима и врло лепе оригами ждралове који висе на концима. Тиха електропоп музика допире из великих звучника у кухињи. Пијанино стоји уза зид, а омања божићна јелка светлуца. У сваком тренутку можете видети како станари нешто чисте, планирају неке догађаје, расправљају о чају, баве се јогом или припремају нову акцију чишћења и украшавања.

Током последњих година Коломна је постала централно место окупљања младих људи који трагају за новим представама о животу у заједници. Ова локација је прилично добра – може се рећи да је скоро у центру, кирија је повољна и има доста простора за рад. Заиста је тако, јер су „Триглинке“ бивша „комуналка“, тј. врло занимљива „заоставштина“ совјетског периода. Комуналка је стан у коме је живело неколико породица и сви су користили заједничку кухињу и купатило. Такви станови из 20. века се данас, у 21. веку, трансформишу у неку сасвим нову концепцију заједничког живота.

Кратка историја комуналки

Комуналка је исто што и обичан стан, само што има толико велике собе да у сваку од њих стане цела породица. Овакви станови су се појавили још у царској Русији, али је сам термин „комунални стан“ или „комуналка“ настао и одомаћио се у совјетском периоду. Лењин је у комуналкама видео велики комунистички потенцијал, с обзиром да су у њима људи из различитих класа и слојева живели раме уз раме, и користио их је за брзу урбанизацију становништва које је тада још увек већином живело на селу.

Власти су често вршиле „сабијање“, тј. намерно су усељавале пролетерске породице у станове богатих и угледних људи, а домаћинима (и бившим власницима) остављали су само једну или две собе у стану. На тај начин је велики број породица пресељен у највеће руске градове, где су због недовољног стамбеног простора људи били принуђени да живе у непосредној близини својих комшија. Заједничко купатило и заједничка кухиња су појаве које су проузроковале нове моделе понашања – свакодневни распоред чишћења, прислушкивање и пасивно-агресивне кухињске свађе.

Кухиња у заједничком стану (комуналки) у Москви.

Када је после Стаљинове смрти на власт дошао Хрушчов, стамбене реформе су омогућиле породицама да заувек напусте атмосферу комуналке и преселе се у свој мали, али засебни стан. С обзиром на све то, многи се сада питају зашто се ти млади људи данас свесно одлучују за живот у таквој заједници.

Мотивација за живот у заједници

„Свако може да се пресели у нову комуналку“, каже оснивач „Триглинки“ Руслан Ларочкин. „Али не може свако да учини оно што ми покушавамо. Ми не желимо да будемо обични цимери. Ми хоћемо да направимо малу породицу“.

Руслан Ларочкин

„Простор су заправо људи који га испуњавају“, наставља он. „А људи увек долазе са неком енергијом. Када неко дође у ову собу ја желим да он донесе добре вибрације“.

Мото „уради сам“ осећа се свуда у стану – од колажа у купатилу преко застава у кухињи до редовних догађања која се организују у заједничком простору, на пример у дневној соби. Концерти, ресторански дани и филмске ноћи су уобичајена појава. Комшије, односно цимери, деле једни са другима храну, користе заједничку амбалажу и заједно пију чај – све их то додатно уједињује.

У оближњем насељу удаљеном неколико блокова одатле постоји заједнички животни простор који се зове „Кубометр“. И ту се живи на сличан начин. „Кубометр“ је 2013. године основала Олга Пољакова са својим пријатељима. Овај простор је брзо почео да привлачи омладину заинтересовану за културне и социјалне пројекте.

Пољакова је покренула сопствену платформу „Трава“. То је једна од најенергичнијих заједница која организује кратке семинаре и тематске дискусије у антидискриминационом простору. И многи други ветерани „Кубометра“ покренули су сопствене пројекте.

Садашње чланице Асја Сеничева и Ксјуша Морозова сваког месеца организују кућне конференције где свако може да се пријави и одржи десетоминутно предавање на било коју тему. Учесницима се предлаже да донесу вино, воће и питања, јер није циљ само слушати занимљиве људе него се и дружити са њима.

Простори попут овог за неке људе могу бити као некакав нови боемски рај, али су неизбежне и извесне последице свакодневног заједничког живота. Неразумевање и притисци су уобичајени део живота у непосредној близини других људи. Не може свако живети у оваквим комуналкама 21. века. Многе од њих имају правила која се морају поштовати, а понекад је потребно доста времена да се пронађе одговарајући комшија, односно, цимер.

Нови нараштаји

Поједини догађаји су такви да спајају прошлост и садашњост. Недавно је „Кубометр“ обележио свој пети рођендан и тим поводом позвао Наталију Паткуљ, жену која је пре неколико деценија становала у овом стану. Намера је била да она данашњим станарима пренесе своја искуства.

„Мени је важно да стан остане онакав какав је био“, каже она. „Поједини детаљи су исти као што су били у мом детињству. Веома се радујем што је у стану сада оваква атмосфера. Свиђају ми се људи који овде живе и свиђа ми се то што они раде. Нема сваки стан тако занимљиву судбину“.

На питање сматра ли она да ће комуналке на крају нестати, она одговара: „Промене су неизбежне. Свако доба има своје тенденције. Чак иако комуналке нестану, ми ћемо на крају крајева осећати својеврсну романтичну носталгију и радо ћемо их се сећати“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“