Зашто је Путин увек изван домашаја страних обавештајних служби и „телефонских шаљивџија“?

Владимир Путин не користи смартфон и месенџере, и ретко кад „излази“ на интернет. Због тога су се Руси још пре неколико година питали како он уопште зна шта је то, рецимо, YouTube. Први пут је руски председник тек крајем 2015. године јавно рекао да на неки начин користи интернет.

Када је 2017. године Wikileaks први пут објавио обимну количину података везаних за сајбер-шпијунажу који су процурили из ЦИА, тамо се нашло пет скривених виртуелних тачака за шпијунажу под шифрованим називом PocketPutin. Хипотетички је помоћу тих тачака било могуће пратити уређаје које користи руски председник, на пример рачунар или мобилни телефон, само да је било таквих уређаја. Кремљ је тада дао врло кратак коментар: „То је вредно пажње“, и додао да Вашингтон није ни скривао прислушкивање руских званичника, тако да се Wikileaks није морао толико трудити. Друге су прислушкивали, али Путина нису могли. Да би стране обавештајне службе или „телефонске шаљивџије“ стигле до Путина, морале би, како се испоставља, да му приђу веома, веома близу.

Смартфон je за егзибиционисте

„Коришћење смартфона је нека врста добровољног егзибиционизма. То је потпуна транспарентност. Чим узмете у руке смартфон, ви без икакве сумње штиклирате потврду да сте спремни да све своје податке изнесете на увид јавности“, рекао је једном (не тако давно) портпарол председника РФ Дмитриј Песков. Према томе, председник не може користити смартфон, „поготово председник тако велике земље као што је Русија“. Питањем везаним за смартфон новинари муче Путиновог портпарола скоро сваке године, и његов одговор је увек исти.

Путин се по том питању изјашњава једноставније: „Кад бих имао мобилни, он никада не би престајао да звони. Поред тога, када и код куће зазвони телефон, ја никада не дижем слушалицу“. То је он рекао још 2005. године, на почетку свог другог председничког мандата, и од тада се скоро ништа није изменило. Осим можда што је сада још теже успоставити телефонски контакт са њим.

Како се шифрују Путинови разговори?

Постоји правило у коме нема изузетака: о важним темама Путин као шеф државе разговара само по заштићеној телефонској линији (онај старомодни жути телефон који му стоји на столу). Његову заштиту је немогуће „провалити“ јер се глас кодира у дигитални сигнал помоћу сложеног криптографског алгоритма. Потребно је годину и по дана да се тај алгоритам дешифрује. А и бесмислено је дешифровати га, јер се током разговора тај алгоритам више пута у различитим временским интервалима мења по принципу случајног избора. Тај систем су направили руски стручњаци за безбедност. Ето зашто су обавештајне службе могле да прислушкују, рецимо, Ангелу Меркел и њене уређаје са америчким деловима и америчким софтвером, а Путина нису могле.

Али чак и то што је „немогуће“ и „бесмислено“ није било довоољно кремаљским стручњацима за комуникације. Они су задовољни само ако је прислушкивање немогуће по законима физике. Зато је 2015. године за развој заштићене линије квантне везе и за друге пројекте са квантним технологијама из буџета издвојено 230 милиона рубаља (скоро 3,5 милиона долара). И та технологија је већ готова. У таквом систему се подаци преносе помоћу фотона, и да би се препознали потребно је променити њихово стање, а то није могуће учинити неприметно – таква је природа.

Телефонски разговор са председником

Сигурно се сећате чувене фотографије на којој Доналд Трамп у Белој кући телефоном разговара са Путином, а око њега се окупила гомила помоћника и саветника? У Кремљу се ништа слично не дешава. Путиновом телефонском разговору понекад присуствује само помоћник за међународна питања, и веома ретко ресорни министар, ако се, на пример, ради о нафти и гасу. Поред тога, негде у Министарству спољних послова седи професионални преводилац који је прикључен на исту линију. И нико више.

Предлог да се обави телефонски разговор најпре се шаље преко дипломатског канала Министарства спољних послова или кроз администрацију руског председника. Директно Путину може да телефонира само неколико особа (као што је министар одбране). То су људи у чијем кабинету стоји исти онакав жути телефон за специјалну линију. Али и у том случају се најпре јавља секретар или ађутант.

С друге стране, Путин може да телефонира (по специјалној линији, наравно) одакле год хоће – из авиона, аутомобила, са подморнице или из омиљених шума у републици Туви. Често у посете другим државама са Путиновим авионом лети још један авион за специјалну везу. Чак и са тешко болесним дечаком који је толико желео да уђе у Путинов авион председник је разговарао преко те заштићене линије.

На Путиновом радном столу стоји и апарат са тастерима на којима су записана презимена људи којима он често телефонира, попут министара и губернатора.

Најпознатији руски „телефонски хулигани“ Вован и Лексус (то су им надимци) успели су да преваре многе државнике других земаља и друге познате личности тако што су им телефонирали и лажно се представили. Преварили су, на пример, турског председника Ердогана, украјинског председника Петра Порошенка, Елтона Џона... Кажу да засада немају повода за такав телефонски трик са Путином, али Путиновој администрацији су и један и други добро познати. Штавише, познати су и самом Путину. Мада, они су искрено убеђени да „постоји одређена схема која би можда ’упалила’“. Па хајде, момци, пробајте, можда ће стварно упалити!