Како изнутра изгледа најдубљи јамски рудник у Европи

Рударско окно помало личи на тунел метроа, с тим што воз пројури тим тунелом за пар минута до следеће станице, а рудари цео радни дан проведу у тамном и влажном подземљу.

Рударски градић Гај у Оренбуршкој области никао је крајем 1950-их око налазишта јединствене руде, а данас у њему ради трећина радно способног становништва овог града, тачније 7.500 људи.

Словенска реч „гај“ значи „шума“. Прва бушотина овог рудника направљена је усред брезове шуме, а касније је на то месту основан Гајски рударско-металуршки комбинат. Он се састоји од подземног рудника, површинског копа, управе и фабрике где се врши сепарација извађене руде. У овом руднику се вади бакар, цинк, злато и сребро, али рудари баратају са необрађеном рудом у њеном првобитном виду, која изгледа као гомила прашњавог тамносивог камења.

Мере предострожности

Рударска смена траје око седам часова и почиње од свлачионице. Ту рудари облаче специјалне костиме. Уз тело иде памучно рубље и вунене чарапе, а затим јакна, панталоне, дубоке гумене чизме и, наравно, шлем. У специјалној просторији рударима се на шлем ставља лампа и уређај за заштиту дисајних органа. У ванредној ситуацији тај метални канистер са поклопцем обезбеђује рудару резервни кисеоник. Постоји читав систем сигнала за комуникацију са службама на површини рудника. „У нормалном ходу уређај за заштиту дисајних органа може да траје 60 минута. Најважније је не паничити“, саветује се рударима приликом обуке. За почетак је, по свему судећи, најважније отворити поклопац који је веома добро причвршћен и не отвара се лако.

Рудари су научени да са лампом на шлему не гледају једни друге у очи док разговарају јер је светло сувише јако и може да заслепи колегу. Ова лампа има веома важну улогу у случају опасности. Свака у себи има засебан сензор по коме диспечер у сваком тренутку може да прати где се који радник налази и на коју страну да пошаље спасилачку екипу.

Постоји читав систем сигнала за комуникацију са службама на површини рудника. На пример, ако неком рудару лампа два пута трепне, то му је позив да успостави везу са диспечером. Веза се успоставља помоћу фиксних телефона који се налазе под земљом у рударским окнима.

Подземни семафори

Сматра се да рудник Гајског комбината има једну од најдубљих јама у Европи где се вади руда која садржи бакар. Радови се изводе на дубини од 1.075 метара. Рудари се спуштају на свој ниво у „кавезу“, тј. великом лифту без врата. Он се креће брзином од 8 метара у секунди и постепено успорава када се приближи нивоу на коме треба да се заустави. Излазимо из лифта и улазимо у лавиринт слабо осветљених „улица“. Тек сада, док газимо по блату да бисмо дошли до превозног средства схватамо зашто су потребне гумене чизме.

Кроз окно се крећемо споро, честа су скретања. У овом руднику има укупно 220 километара поземних путева и око 1.000 раскрсница. Као и у градском саобраћају, овде се кретање технике регулише помоћу семафора. „Семафори раде у аутоматском режиму и реагују на ултразвук који емитују сензори у лампама на шлемовима рудара“, објашњава главни електричар јамског рудника Владислав Савељев. „Ако је на семафору црвено светло, возач најчешће скрене у проширење предвиђено за окретање возила како би машина која иде у сусрет могла да прође“.

На нивоу који се налази на дубини од 990 метара је сервис за прање, поправку и техничко опслуживање рудничких машина. На истој дубини рудари имају просторију која личи на пећину и служи им као трпезарија. Под сводовима рударског окна постављен је дугачак сто и две клупе са стране, а ту је и микроталасна пећ, као и једноставне металне касете за личне ствари. Рудари своју ужину доносе од куће.

Мушки посао

Процењено је да у Гајском налазишту има довољно руде за наредних 40 година. Она се вади у неколико фаза. Најпре се у стени буши отвор, у њега се ставља динамит и експлозијом се стена разбија. Њене комаде захвата машина за утовар и транспорт која има дугачку покретну траку. Затим се сировина одвози на платформу са које се товари на специјалну вертикалну „траку“ и тако се износи на површину.

У свакој смени под земљу одлази око 500 људи. Већином су то мушкарци. У Русији од 1974. године постоји списак професија које су забрањене женама због тешких услова рада и штетних фактора производње. Једна од првих ставки у том документу је физички рад под земљом. Због тога међу рударима нема жена. Тачније, жене раде у руднику, али неки други посао. На пример, издају рударима експлозив у складишту на дубини од 685 метара.

„Ја сам у неку руку авантуриста. Када ми је пре 4 године понуђено да радим под земљом пристала сам, ако ништа друго из радозналости“, прича Татјана Бајева. „У нашем складишту је све аутоматизовано, имамо утовариваче, и зато мој посао, наравно, није тако тежак као посао мушкараца, али је ипак складиште велико и у току дана се толико крећем да не стигнем ни да се смрзнем“. Али зато поздемни „туристи“ стигну да се смрзну и за два сата на +14 степени Целзијуса. Вероватно због тога у свлачионицама постоји нешто налик на „парна купатила“ и топао под.

Радници-ударници

Рударска смена се завршава на капији комбината. Ту стоји екран где се за сваког радника приказује резултат који је постигао тога дана. Рудари раде у екипама међу којима влада прећутно ривалство. Свака екипа се труди да пребаци норму више од осталих. Глобални циљ је да се до 2021. године количина извађене руде подигне са садашњих осам на девет милиона тона годишње. Овде се зна и које екипе су најбоље. Свака екипа добија име по свом главном раднику, на пример, Христофоровљева екипа, Летовљева екипа... Ова традиција у извесном смислу подсећа на совјетско доба када су новине често писале о сличним трудбеничким подвизима.

Сада се такве теме ређе покрећу у медијима и масовној култури, али сами рудари кажу да их ово ривалство веома мотивише. Гајски рудник снабдева сировинама Уралску рударско-металуршку компанију, а она је један од највећих холдинга који у производњи користи бакар. Иначе, Гајски комбинат је у Русији на другом месту по количини извађене руде (на првом је рудник у Нориљску). Међутим, не ради се ту само о жељи да неко буде најбољи, па чак ни о рударској плати која је прилично висока за овај регион и зависи од резултата рада. „Већина свесно бира овај посао јер иде путем својих родитеља“, каже Александар Михин, заменик директора за општа питања. „У свакој породици је неко везан за комбинат. Нико у рудник није дошао случајно“.