Како је то бити жена боксерски тренер у Русији?

Антон Белицки
Пре него што је постала најпознатија жена боксерски тренер у Русији, Светлана Андрејева је искусила много тога: дискриминацију, борбу против мушког шовинизма и могућност кривичног гоњења. Али на крају је доживела дуго чекано признање.

У хладно јутро једног петка одлазим у „Китек” (KITEK), познати боксерски клуб на североистоку Москве. Ово популарно место има 240 000 пратилаца на Инстаграму и очекујем да ће изгледати врло сређено и модерно. Међутим, пут ме води кроз сиву индустријску зону са хангарима и магацинима. Проверавам GPS апликацију на телефону, мислећи да сам нешто погрешио. Али није то у питању, пут до популарног клуба заиста пролази кроз дистрибутивни центар за поврће са огромним камионима који непрекидно долазе и одлазе.

Пажљиво избегавајући раднике магацина са њиховим колицима и гајбицама, стижем до приземне зграде налик на хангар на чијим вратима стоји натпис: Борилачки клуб „Китек”.

Као Роки Балбоа

Како прекорачим праг, запахне ме снажан мирис мушког зноја, прљавих чарапа и старих патика. Један по један кроз врата пролазе жестоки момци, већином севернокавкаског порекла. 

Не могу да се отмем утиску да ова сала личи на ону у којој је тренирао јунак Силвестера Сталонеа у филму „Роки”. У том филму непознати амерички боксер италијанског порекла из радничке породице сваког викенда има меч како би зарадио за живот, а онда одједном добија прилику да из корена промени живот и бори се против светског шампиона.

Атмосфера у сали за тренинг је таква да човек лако може да се осети као јунак тог филма и изгледа да момци који се овде боре заиста осећају нешто слично. Ово место има све оно што им је потребно да постану прави шампиони: од џакова за бокс свих врста до такмичарског духа, који једнако осећају почетници и професионалци. И оно што је можда најважније: ту је строг тренер који не бира речи и који вам каже шта тачно треба да урадите.

Ово је тренер који у клуб привлачи гомиле младића. Она је упадљива плавуша са тетоважом булдога на зглобу десне шаке. Индијанци би можда рекли да је та животиња њен тотем. Светлана Андрејева успева да повеже мушки прагматизам и женски приступ. На обрвама и уснама има трајну шминку, коса која вири испод њене „момачке” капе има извучене праменове, а на ушима јој висе минђуше са плавим каменом.

„Почела сам да се борим у ревијаланим мечевима за новац”

Светлана нас дочекује у малој соби од четири метра квадратна. Наоколо се налази амбалажа брзе хране: пице, осетинске пите и ханкали. Каже да нема ни времена ни жеље да кува код куће.

Зидови „канцеларије” најпознатије жене боксерског тренера  у Русији (она на Инстаграму има око 110 000 пратилаца) окићени су медаљама и постерима из борби најпознатијих савремених боксера: Ломаченко, Пакјао, Кото, Канело и други.

Светлана је окружена својим ученицима. То је неколико боксера строгог изгледа који такође тренирају децу у клубу. Она је толико популаран тренер да је сала препуна и потребно јој је неколико асистената како би могла сваког да прати. Док се игра са чачкалицом,  радознало нас посматра. Светланин пут почео је 90-их година, када су становници Совјетског Савеза први пут чули за Брус Лија, Жан Клод ван Дама и Џекија Чена.

Светлана се као девојчица прикључила свету борилачких вештина. И то је учинила потпуно сама. Све је почело са теквондом и ударцима ногама. Касније је свом репертоару морала да придода и „ручни рад” како би ушла у професионални бокс и почела да зарађује за живот.

„Тада, као ни данас, у боксу практично није било девојака. Морала сам да тренирам и да се борим у рингу са момцима. До 2000. године сам се већ преселила у Москву и нисам више могла да живим на рачун родитеља. Морала сам да средим своје финансије, а с обзиром да у то време нису биле ни плате ни стипендије за професионалне спортисте у Русији, почела сам да се борим у ревијалним мечевима за новац”, присећа се Светлана.

Са 20 година имала је прве плаћене борбе у клубу „Тропикана” у Улици Арбат у самом центру Москве.

„Плаћали су јако добро. Добијала сам 200 долара по борби. У то време сте у Москви могли да изнајмите апартман за 100 долара месечно. Тако да сам борбе имала викендом два-три пута месечно и тако зарађивала за живот”, објашњава Светлана.

Био је то спаринг у слободном Кумите стилу (неколико година касније, захваљујући UFC, ове борбе су се развиле у мешовите борилачке вештине или ММА).

На корак од затвора

„Морала сам да се бијем на улици и то нису лепе приче. Због једне такве туче замало нисам завршила у затвору. Открила сам да се мушкарци не понашају увек као мушкарци. Када их девојка пребије, неки одлазе и жале се полицији”, каже Светлана.

Овакве ситуације, наставља она, биле су потпуно уобичајене, какве је у неком тренутку свако могао да доживи.

„Једном, за време мајских празника, отишли смо у природу да правимо роштиљ, а неки пијани локални момци почели су да нас узнемиравају. Почели су да гњаве моју сестру, тражили да попије са њима и томе слично. Она је одбила, али они нису то хтели да прихвате. Онда сам се ја умешала. Један од њих ме је гурнуо и почео да ме вређа. Упозорила сам га да то не ради, након чега је поново замахнуо на мене, а ја сам га ударила у лице”, прича Светлана.

Он и његови другови су морали да оду у болницу, где су му намештали вилицу, после чега је отишао у полицију и пријавио да му је нанета тешка телесна повреда.

„Ту ситуацију нисам схватила озбиљно. Мушкарац пријавио девојку полицији? Каже да му је сломила вилицу? У Русији? Изгледало је невероватно све до тренутка када ми је у возу на путу за једно такмичење није пришао полицајац и рекао ми да се налазим на листи тражених особа”, наставља она.

Од тога тренутка Светлана је живела у сталном страху све док случај није застарео. „Имала сам среће што сам у то време много путовала с једног на други крај земље на различита такмичења. Иначе бих завршила у затвору зато што сам пребила пијанца”, каже она.

Како данас живи?

Светлана већ више година тренира момке у свом боксерском клубу. Каже да младићи долазе и без икаквих приговора слушају жену, јер имају са чим да упореде ове тренинге. 

„У почетку је било извесног неповерења и различитих ’неспоразума’, али када неко дође овамо после других клубова и након што је вежбао са разним псеудо-тренерима, схвата да је то управо оно што је тражио. На срећу, постоји Инстаграм, где могу да прикажем своје тренерске вештине и да професионално узвратим генералима и експертима у фотељама. Људи то виде и долазе да тренирају код мене”, каже Светлана.

Додаје да јој није била потребна никаква посебна промоција за два профила који данас имају 240 000 и 110 000 пратилаца: „Ако је садржај занимљив, људи га прате и долазе у клуб”.

Данас је њена сала за тренинге пребукирана. Толико да изгледа да би неко случајно могао да вас нокаутира у пролазу.

Али, зар будућим шампионима нису потребни управо јака конкуренција и интензиван свакодневни тренинг?

Прочитајте такође! Ко је Светлана Солујанова, првакиња Европе у боксу са лицем фотомодела?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“