Како Московљани путују на посао

Колико ви дневно проводите времена на релацији кућа – посао? У Москви је сасвим нормална појава да се на то потроши укупно четири сата. Обратите пажњу: то важи за оне који живе у Москви! Становницима предграђа често треба још више времена.

Сваки минут је драгоцен

Ја обично крећем на посао у 8 сати ујутру. Треба ми 7 минута да стигнем до аутобуске станице, 5-10 минута аутобусом до станице метроа, пола сата вожње метроом са једним преседањем и један минут пешачења до радног места. Живим у Измајлову. Од свих насеља на ободу Москве оно је најближе центру. Због тога људи који припадају средњем слоју становништва често купују станове у Измајлову. Из истог разлога је овај крај постао прави пакао за возаче, тј. за оне који својим аутом желе да дођу до центра града. То је ноћна мора која траје најмање два сата. Са друге стране, ако треба да стигнете на посао у 9:00, попут већине Московљана, можете се возити метроом, али се спремите за путовање у јапанском стилу! Тамо ћете бити стешњени између гојазног мушкарца средњих година који се зноји као да је смак света и девојке која вам „потура“ под нос своју дугу коврџаву косу. Можете се чак и онесвестити у вагону због недостатка кисеоника. Али не брините, нећете пасти у несвест. Нема где да се падне – све је пуно.

У Москви живи 12 милиона људи. Преко 7 милиона становника је економски активно. Али, то није све. Како истиче универзитет „Висока школа економије“, у Москву свакога дана дође и из ње оде од 0,9 до 1,2 милиона људи, с тим што највише тог пута преваљују људи узраста од 22-30 година. Аутори са поменутог универзитета у свом чланку наводе да Москва „привлачи“ људе у радијусу од 50 километара унаоколо. Дакле, у питању је неколико милиона путника! На пример, московски метро свакога дана прими око 9 милиона људи. Због тога он мора да функционише као сат. Израчунато је да закашњење једног воза од само 10 секунди изазива још веће закашњење следећег воза, тако да последњи воз у тој линији касни 5 минута.

Шпански за воланом

Дарја Фјодорова има 24 године, живи у Домодедову – граду близу Москве. На посао иде својим аутом и каже да дневно проведе у вожњи преко 4 сата, те да би приближно исто толико времена трошила када би користила јавни превоз. Разлика је у томе што би у превозу могла бар нешто да чита или слушаж Додуше, Дарја признаје да и у ауту може да се нашминка или да учи шпански, али све то одвлачи пажњу возача. Због таквих ствари долази до мањих судара на путу, што само прави још већу саобраћајну гужву и свима је због тога путовање на посао још дуже.

Човек по имену Дмитриј који живи у московском насељу јужно Бутово и вози Hyundai Santa Fe постао је познат пре неколико година као „Санта из Бутова“ јер је свако јутро својим аутомобилом блокирао приступ траци за градске аутобусе како на њу не би могли скренути несавесни возачи. Тако се Дмитриј прочуо јер је многим људима помогао да брже стигну на посао. Он јесте губио своје време стојећи испред аутобуске станице, али је, са друге стране, свеједно навикао да стоји у колони као остали.

Јелена има 35 година, живи у подмосковског граду Литкарину и увек бира посао који може да ради од куће. Она је самохрана мајка, бави се писањем сценарија, гаји сина и каже да је подвиг свакодневно путовати у Москву. „Овде немамо приградску железничку линију. Имамо само 5 километара пута кроз шуму и то са две траке тако да је радним даном ујутру увек велика гужва. Вожња би иначе трајала 20 минута, а овако траје 2 сата!“, објашњава Јелена. „А када изађете на главни пут који води у град, и на њему можете провести два сата ако је неки застој због судара или радова на путу. Сада је направљен нови пут тако да је путовање краће. Али сада је лето, људи одлазе у своје викенд-куће изван града, поготово петком увече, тако да је опет тешко стићи до Литкарина – вожња траје сат времена!“

Важан узрок саобраћајних гужви је и тај што родитељи возе децу у школу. У совјетско доба тако нешто се није могло ни замислити. „У моје време нико никада није возио децу у школу или из школе“, прича 61-годишња Татјана. „Знали смо ми да постоје егзибиционисти и киднапери, али се сматрало да је Москва још увек безбедан град, тако да су деца најчешће по договору одлазила у школу по групама. Ја сам се возила аутобусом једну станицу, а онда сам пешачила један километар до школе, и на исти начин назад. Само једном, када је била велика снежна олуја, бака ме је сачекала на аутобуској станици са шалом и ваљенкама (топле чизме). Обично су родитељи увек радили тако да нико није ни могао да нас одвезе до школе. Ми смо били навикли да сами идемо у школу. Али кад сам ја гајила своју децу током 1980-их и 1990-их наш крај више није био безбедан, те смо тада навикли да водимо децу у школу“.

Да ли је пешачење поново у моди?

Крајем 2000-их је у Москви настао велики саобраћајни проблем који је било потребно хитно решавати. Од 2010. године московски метро је знатно проширен – направљено је 60 нових станица. Поред тога, 2016. је отворена Московска централна кружна железничка линија, а власти најављују да ће до 2023. године бити отворено још 55 станица метроа.

Генерално гледано, московски јавни превоз је доживео огроман напредак. Чак и Московљанин који је годину дана провео у Њујорку био је фасциниран променама које су настале у Москви у његовом одсуству. Па ипак, проблем путовања на посао још увек није решен и питање је кад ће бити решен.

Ове зиме су вршени радови на неколико линија московског метроа. Данима су уместо возова саобраћали аутобуси што је изазвало хаос дуж сваке од тих линија. Срећом, радови нису истовремено вршени на свим линијама него најпре једна, па друга, и тако даље. Сада се у мом крају граде административне зграде, што значи да ће бити још више људи и још више аутомобила!

Већ је прошло три године откако сам продао ауто и не идем више аутобусом до станице метроа. Ти аутобуси су толико пуни да се понекад у њих не може ући. Сада свакога дана поносно пешачим петнаестак минута – то је добро и за здравље!