Зашто поједини руски православци прелазе у другу веру?

Јарослав Нејелов, Рамиљ Ситдиков, Иља Питаљов/Sputnik; Pixabay
Недовољно познавање вере, притисак родитеља и заљубљеност нису једини разлози због којих се поједини Руси одричу православља.

Једног лепог дана у јануру 2017. године 28-годишњи веб-дизајнер Јевгениј је по навици отишао на недељну литургију у православни храм. На улазу се махинално прекрстио, а затим пришао ближе олтару провлачећи се између незадовољних старијих жена.

„Нешто су певали на старословенском, звецкали нечим, бабе су ме гурале... Онда ми рекоше да купим свећу и где да је ставим, како да ставим. Ништа нисам схватио“, сеће се Јевгениј једног од последњих богослужења којима је присуствовао у православном храму. „А затим свештеник поче отворено да говори за кога треба гласати на председничким изборима“.

По Јевгенијевим речима, у том тренутку као да га је неко „сецнуо усијаним ножем“. Стајао је у тој гужви и уопште није схватао шта он уопште ради ту, у храму. Тада је чврсто одлучио да напусти Православну цркву.

Према анкети Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ), у 2019. години је 63% верника у Русији исповедало православље, а преосталих 37% све остале религије и конфесије (анкета није обухватила атеисте). Не постоје, међутим, статистички подаци о томе колико људи је прешло из православља у неку другу веру.

Смирење под принудом

Патријарх московски и целе Русије Кирил у Храму Христа Спаситеља на дочеку моштију светог Спиридона  Тримитунтског, које су стигле у Русију са Крфа.

66% православаца је крштено у детињству одлуком родитеља, саопштава ВЦИОМ.

Јевгениј у том смислу није био изузетак. После крштења је као дете стално одлазио са родитељима на богослужења. Када је имао око 25 година погинула му је сестра (није рекао узрок смрти), а годину дана након тога се развео од прве жене. Тада је почео да размишља о питањима везаним за веру.

„Почео сам да одлазим по манастирима и храмовима. Све ме је интересовало – зашто се треба молити, шта значи богослужење и какву корист имамо од њега? Зашто нам свештеник говори да треба постити и бити смирен, а он је обучен у лепе одежде? Одговори су били у стилу „само се ти моли и читај Библију“. Православље је почело да ме одбија својим поступцима и односом“, тврди Јевгениј.

То може бити везано за велику оптерећеност свештеника у парохијама, објашњава митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“ на телевизији „Россия 24“. По његовим речима, посао је такав да свештеник нема времена чак ни за своју породицу.

Васкршње богослужење у храму Архангела Михаила.

Са њим се слаже и јеромонах Александар Митрофанов.

„Свештеник може бити уморан, преоптерећен, исцрпљен, можда нема довољно времена, а можда једноставно није толико талентован“, каже Митрофанов. „Уосталом, понекад људи само траже кога да оптуже. Тобоже, нисам осетио довољно љубави и зато сам отишао у секту“.

Јевгениј је прешао из православља у католичанство када се са другом женом и двоје деце преселио у стан који се налазио близу католичког храма.

„Жена и ја смо ушли у католички храм за време службе. Зачудио сам се кад сам видео колико има младих. И сви разумеју за шта се моле, нико нас не гледа попреко. Никада нећу заборавити тај оптимизам, то јединство које смо осетили не учествујући у самом богослужењу. Затим сам пришао свећенику. Он ме је питао да не бежим можда од самога себе. Био сам запањен“, са одушевљењем прича Јевгениј.

После тога је свећеник и њему и супрузи одржао предавање о историји настанка католичке цркве и дао им време да размисле и увере се у исправност своје одлуке. Месец дана касније Јевгениј и његова жена су после одговарајућег обреда званично постали католици.

Прослава католичког Божића у Новосибирску

По Јевгенијевим речима, у католицизму га пре свега привлачи отвореност и спремност свећеника да одговори на свако питање:

„Још увек се навикавамо на празнике, али на свакој служби нам објашњавају који је данас празник, шта он значи и због чега је важан. Не бисмо желели да се вратимо у православље. То је био недвосмислен и промишљен потез“, резимира он.

Као да спадају ланци

Јуриј Вашурин, 25-годишњи наставник кинеског и енглеског језика из Чељабинска, прешао је из православља у будизам када је имао 19 година. Мајка га је крстила када је имао три године. Од своје десете до петнаесте године је прислуживао у парохијском храму. Није се дружио са школским друговима, био је сувише скроман и затворен.

„Стално су ме водили у храм, причешћивали и говорили да се молим ујутру и увече, да постим, итд. Деца често не посматрају стварност критички, па сам и ја све то прихватао као нешто неопходно“, прича Јуриј.

На прослави Дана свете Лусије у шведском храму свете Катарине на улици Мала Коњушенаја.

У пубертету је почела да га иритира „ауторитарност православне цркве“.

„Ја морам да поштујем обреде само зато што тако кажу свештеници и што то хоће Господ Бог. Поред тога, запитао сам се која је сврха многих ритуала и заповести. И што сам више размишљао, све ми је више то изгледало као некакав лажни сјај“, прича Вашурин.

Јуријеви родитељи су у међувремену почели да се интересују за околоправославне секте.

Будистички манастир на брду Качканар у Свердловској области.

„Они су све време очекивали да ће наредног дана доћи антихрист, веровали су у масонске завере. Да не бих и сам у све то поверовао ја сам уписао оријенталистику и почео да проучавам кинески језик и културу. Тако сам се заинтересовао за источну Азију, а тамо је будизам увек играо запажену улогу“, објашњава он.

По Јуријевим речима, привукла га је „ненаметљивост“ религије и мања везаност за свештене текстове. У Јуријевом родном граду није постојао будистички храм, па је он почео самостално да проучава сакралне књиге будиста и да се бави медитацијом.

Откривање највећег Будиног кипа у Европи. Калмикија, Русија.

„Много ми се допало што се не мора слепо веровати свему што је говорио Буда, него најпре треба проверити одговара ли то мојој личности. Никада раније нисам срео ништа слично“, прича Јуриј. „Родитељи су, срећом, временом одустали од фанатизма. Само су парохијски свештеници сматрали да сам ја бунтовник, али ја сам се осећао као да ми спадају ланци. Схватио сам да сада живим без непријатног притиска и постао сам отворенија особа. У ствари, постао сам нормалан човек“.

Вера као створена за жене

Дарја Хмељова, крхка и ситна смеђокоса девојка иде у музичку школу, где је изабрала смер хорског диригента. Ускоро ће напунити 18 година.

Муслимани прослављају Бајрам у московској џамији.

У друштвеним мрежама нико неће видети њену фотографију, ни са журке ни у неком другом амбијенту. Она се фотографише само с леђа, и то са хиџабом и марамом. На тим фотографијама је и неки младић, вероватно муслиман. На његовој страници у друштвеној морежи VK.com пише да је љубомора особина праведних људи. А њена страница се шарени од порука из муслиманских група и од слика са фразом „Исправи себе“. Она је прошле године прешла из православља у ислам против воље својих родитеља.

„Крштена сам када сам имала отприлике пет година и била сам веома срећна. Носила сам крстић, али је он убрзо пукао по средини. Вероватно је то био неки знак“, каже Хмељова.

Родитељи су критиковали муслимане због превише строгих правила, а Дарја им је веровала. А када је напунила 14 година одлучила је да провери јесу ли родитељи у праву. Једино је она у целом разреду одлучила да напише рад о исламу, јер је хтела боље да упозна ту „погрешну веру“, како су говорили њени родитељи.

„Још увек чувам тај рад. Прво што ме је привукло и фасцинирало је чињеница да жена у исламу није робиња ни слушкиња, као што многи мисле, него ризница коју муж чува“, прича Дарја.

Њено обраћање у ислам је трајало три године.

„Најпре сам се упознавала са муслиманима у друштвеним мрежама. Научила сам да вршим намаз, тражила сам сестре које ће ми помоћи“, каже она.

Куповина хиџаба у продавници муслиманске одеће „Ирада“ у тржном центру „Наутилус“.

Убрзо затим је отишла у џамију и постала муслиманка. Не жели да одговори на питање да ли ју је можда младић приморао да прими ислам. Није хтела да прича ни о томе како су конкретно реаговали њени родитељи и сестра. Само је рекла да је процес преласка био веома тежак за целу породицу. По њеним речима, родитељи нису желели да имају разумевања за њу. Каже и да је током првих месеци сумњала у исправност своје одлуке.

„Али свака сумња се брзо распрши кад читам Коран“, додаје Дарја.

Заљубљеност у муслимана није увек разлог да девојка пређе из православља у ислам, тврди Амина (пре преласка у ислам звала се Аљона), 29-годишњи еколог. Она је примила ислам пре две године, после неколико година проучавања ове вере.

„Та вера је веома лака и разумљива. Нема никакве збрке. У православљу је Бог и Отац, и Син, и Дух Свети, у три ипостаси, ништа не може да се схвати и објасни. А у исламу се пре свега глорификује добар однос према родитељима и женама, то је важно“.

Она прича како је прочитала шахад (сведочанство о вери у Алаха и пророка Мухамеда), и како је после тога у џамији владала пријатељска атмосфера хармоније и радости. Амина се и даље школује. Недавно је завршила припремни курс за предавача дефектолога и ради у струци, а нада се да ће се ускоро и удати. Каже да су родитељи најпре имали „резерву“ према њеном обраћању у ислам, али су се касније помирили са тим.

„Важно је да се човек свесно приближава Богу. Мање је битно на који начин он то постиже“, тврди она.

Не ради се о вери

Литургија у Храму Христа Спаситеља на 10. годишњицу устоличења патријарха московског и целе Русије Кирила.

По речима јеромонаха Александра Митрофанова, Руси ретко прелазе из православља у неку другу веру.

„Ја знам само двојицу. Један је прешао код старообредника, а други најпре код старообредника, а после у ислам. Али у њиховом случају, по мом мишљењу, није било речи о тражењу смисла живота, него просто о њиховој нестрпљивости“, тврди отац Александар.

Он каже да је у Русији ситуација заправо обрнута, тј. далеко чешће људи прелазе у православље из неке друге вере или секте.

„Тачно је да се понекад дешава да човек не схвати православље и не упозна га, па оде у неку другу веру. Али обично је другачије, јер ако упозна православље и схвати га, онда је то љубав до краја живота“, резимира јеромонах.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“