Успон и пад јединственог руског дрвеног „солитера“

Бивши совјетски градитељ тада је почео да развија везе са међународним партнерима и локалним властима. Дошло је време да стекне и резиденцију која би одговарала његовом новом статусу. Сутјагин напушта собу у заједничком стану и поставља темеље за оно што ће постати дрвени џин у предграђу Архангељска. Бизнисмен је изабрао дрво не само као еколошки материјал којим овај регион обилује, него и као материјал на којем је успео да створи своју малу империју.

Након што је почетком 90-их први пут пропутовао свет, Сутјагин је покушао да створи нешто у складу са својим утисцима из капиталистичких земаља, а према свом личном укусу и машти. Посебно су га фасцинирале готске катедрале у Немачкој и пагоде у Јапану, па се одлучио да унесе измене у своју брвнару на два нивоа, надограђујући је до неслућених висина. 

У интервјуима Сутјагин се присећао да би му грађевина кад год би јој додао још један спрат и даље изгледала незавршено, па је настављао да тражи од радника да додају још степеништа и кула. Његов крајњи циљ је био да из своје куће види Бело море, иако је оно било удаљено 40-ак километара.

Инспирисан идејом да створи јединствено место на којем би могао да угости своје међународне партнере и локалну елиту, Сутјагин је успео да сагради и четвороспратно купатило са двораном за плес, собом за билијар и неколико соба за госте.

Изградња Сутјагиновог купатила 

Како је Сутјагинова кућа расла, интересовање за њу бивало је све веће. Током неколико година 90-их и почетком 2000-их, кућа из маште је била веома популарна, па је на хиљаде туриста тражило од водича да у своју туру по Архангељску убаце и ово необично здање. На врхунцу популарности кућа је чак номинована за Гинисову књигу рекорда као највиша дрвена кућа на свету.

Међутим, људи који су живели у близини несвакидашње грађевине имали су другачији однос према њој. Жалили су се да зграда представља опасност за избијање пожара када се ради о читавом дрвеном насељу, као и на звуке пуцкетања конструкције кад год би задувао јачи ветар, што је било праћено отпадањем дрвених дасака и табли у суседна дворишта. 

Када је у локалу дошло до смене власти, жалбе су наишле на реакцију. Нова власт је запленила грађевину и покренула тужбу против Сутјагина за кршење свих могућих правила, почев од забране да се граде објекти виши од два нивоа без посебне дозволе власти. Заиста, с обзиром да је солитер грађен под индиректним покровитељством попустљивих власти из 90-их, грађевина није имала никакав архитектонски план нити валидне документе о власништву који би доказали њену законитост. 

Настали су тешки дани за Сутјагинов пројекат. Осим што се нашао пред судом због свог дрвеног дива, Сутјагин је завршио у затвору по оптужби за рекетирање. После изласка са робије Сутјагин је наставио са изградњом куће, игноришући судски процес који се водио против њега и који се ближио крају. Током година суђења Сутјагин је са сваке стране зграде изнад другог спрата додао кровове, како би могао да тврди да су све то само декоративни елементи, а не спратови. 

Па ипак, 2008. године суд је одлучио да овај архитектонски симбол Архангељска из 90-их треба да буде порушен, јер није имао никакав правни основ. Солитер је тада већ био висок 44 метра. Грађевина је срушена све до трећег спрата и остала је да стоји тако све док четвороспратно купатило није захватио пожар који је 2012. прогутао и последње остатке Сутјагиновог сна.

Бивши предузетник и бизнисмен Сутјагин ипак није одустао. Још увек покушава да добије компензацију за рушење његове јединствене грађевине и нада се да ће саградити нови симбол својих жеља и снова. Данас овај пример фантастичне архитектуре можете пронаћи само на фотографијама или у серији разгледница под називом „Архангељск који нећете видети“.