Ko су Ителмени, „Индијанци“ с падина камчатских вулкана?

Петров Александр/TASS
Ови камчатски рођаци Индијанаца могу да плешу седамнаест сати без паузе, шију одела од рибље коже и свом снагом се труде да опстану.

Око стотину људи игра на зеленој трави уз ритмичне звуке даира. Окружују их посматрачи и догађај снимају на своје смартфоне. „Предводник“ у центу круга, шаман широких рамена и дуге црне косе висок скоро два метра, има микрофон. На његов знак цела та гомила људи у традиционалним ношњама почиње да се њише лево-десно, као морски талас.

То је Алхалалалај, ителменска обредна свечаност на којој се сваке године окупљају сви народи севера. „Не би ме чудило да за неку годину кажу да је Алхалалалај њихов празник“, љубоморно говори Олег Запороцки, један од камчатских „Индијанаца“.

Сви северни народи Русије су, уопште узев, генетски сродници Индијанаца из Северне Америке, али Ителмени из неког разлога у већој мери од других себе доживљавају као индијанске рођаке. Ако ништа друго, ту чињеницу не покушавају да сакрију, забораве или оспоре. Сродно индијанско племе из Канаде чак им је једном приликом поклонило своје ношње и Ителмени их сада поносно носе.

Али у Русији се мало зна о Ителменима. Чак и мање него о Евенкама или Корјацима. Ако би постојала ранг-листа популарности руских северних народа, Ителмени би једну од најнижих позиција поделили са Аинима, народом чије се присуство у Русији званично оспорава већ 41 годину. Да нема ителменског Алхалалалаја, за њих би знали можда само етнографи.

За време празника одржава се плесни маратон, а то је 15-16 сати дивље енергије.  Заустављање је забрањено. 17 сати и 5 минута је последњи рекорд који су поставили Андреј Катавињин („Коритев“) и Дарина Етанте („Менго“). Тако дуго они су плесали без прекида. 

Људи који плешу    

„Они који овде живе“ - то је значење речи Ителмен. Ово је један од староседелачких народа Камчатке, али у другој половини 19. века живели су само на западној обали полуострва, услед војних сукоба са козацима и Русима.

Данас је центар ителменског живота мало село Ковран у Тигиљском рејону. Како бисте до њега стигли из Москве треба да поднесете осам и по сати лета до Петропавловска-Камчатског, а затим још десет сати труцкања у аутомобилу до насеља Есо, па још сат и по хеликоптером до другог села, Уст-Хајрјузово, одакле вам треба још четрдесет минута теренским возилом преко тундре дуж обале Охотског мора. „Пожељно је да стигнете за време осеке, како вас талас не био однео у море. И то се овде дешавало“, саветују искусни путници.

село Ковран

„До 9. године сам живела у Коврану, 1997-98. године тамо је живело око 200-300 Ителмена, по мојој процени. А затим смо се преселили у село Есо. Данас тамо живе моји рођаци. Ителмена је тамо мало, 30-ак људи“, каже Уљана Халојмова. Она се преселила у Санкт Петербург, „јер ту може да се развија и учи“. Ради као мајстор за масажу. На најпопуларнијој руској друштвеној мрежи Вконтакте група „Ителмени“ има само 35 чланова, укључујући Уљану. Према попису из 2010. године 3.093 особе у Русији себе сматрају Ителменима.

Ови староседеоци Камчатке су први пут детаљно описани у 17. веку. Тада их је било скоро 17 хиљада. Зими су живели у полуземуницама-полујуртама, а лети прелазили ближе реци, у јурте-сојенице. Ителмени су веровали у духове, били су анимисти и, према етнографима, у стара времена су практиковали „ваздушно“ сахрањивање:  преминулу новорођенчад су сахрањивали у дупљи дрвета.

село Есо

Међутим, асимилација са Русима је узела маха. У 18. веку многи Ителмени су већ прешли да станују у руским дрвеним кућама (избе), у 19. су примили хришћанство, а руска презимена су добијали по презименима свештеника и црквенослужитеља своје парохије. Начин живота везан за рибарење, које им је у крви, опстаје до данас, мада се тиме баве само појединци. У сећању сваког члана заједнице  остају само легенде које познаје свако ителеменско дете и унутрашња уверења која су формирана кроз векове. На пример, не плаше се смрти и не осуђују самоубиство. Ителмени сматрају да када живот више не доноси радост човек сам може да оствари прелаз у „горњи свет“.

Корени

У извесном тренутку Ителмени су почели нагло да губе повезаност са својим коренима. 1989. године ителменски језик је био матерњи само за око 20% Ителмена. На њему су могли да говоре само они којима је било преко 50 година. Уљанина породица је била веома блиска језику. Њена бака, Клавдија Халојмова, била је лингвиста и 80-их је почела да ради на првом уџбенику ителменској језика. Али чак и у њиховој породици говорио се руски, уз убацивање ителменских речи у говор.

Уљана каже да данас лично не познаје никога ко говори ителменски, зна језик или барем писмо, и додаје: „Већина у нашем насељу Ковран је просто асимилована. Алкохол је реалан проблем.“

Очигледно су овај културни пад, као и популација у изумирању, подстакли Ителмене да преузму одговорност за свој опстанак. Од државе су имали мало помоћи. 1989. Ителмени су сами међу првима у земљи основали своју грађанску организацију под именом Савет за обнову Ителмена Камчатке „Тхсаном“. На њеном челу се нашао Олег Запороцки. Они су основали ансамбл народних игара, који је стекао популарност и обишао Европу, а од локалног празника захвалности Алхалалаја у подножју успаваног вулкана направили су северни бренд и свој идеолошки ослонац. „То је, по мом мишљењу, наш највећи успех“, сматра Запороцки.

А прошле године је, како су објавили локални медији, још један познати Ителмен постала директорка плесног ансамбла Лидија Кручињина. Она је освојила прво месту на конкурсу високе моде народне ношње у Москви. Њене креације направљене су од рибље коже.

 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“