Пет животињских врста које су недавно ишчезле у Русији

Каспијски тигар, цртеж

Каспијски тигар, цртеж

Helmut Diller/WWF
Не тако давно на Кавказу се могао срести прави тигар, а московски кинолози су гајили пасмине радних паса које су данас непознате. Зашто их више нема?

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Каспијски тигар

Каспијски тигар у зоолошком врту у Берлину, 1899.

Тигровима обично прија џунгла и топла клима, али на руском Далеком истоку живи популација амурских тигрова који су најсевернији и најкрупнији на свету, и они без проблема подносе хладноћу. Пре нешто мање од сто година њихова сабраћа су живела на Кавказу и у Казахстану, а такође на територији Турске, па чак и на западу Кине. Каспијски тигрови су се још звали закавкаски и турански.

Биле су то веома крупне грабљиве звери тешке до две тоне (тј. нешто су били мањи од амурских) са јаркориђим крзном. Живели су на обалама река зараслим трском. Зими су добијали „бакенбарде“. Један тигар је током дана и ноћи могао да превали стотину километара у потрази за храном.

Територије на којима су обитавали ови грабљивци већ у 19. веку су дате земљорадницима, тако да су тигрови практично ишчезли, између осталог и због тога што су били ловљени.

Према једним изворима, последњи тигар је виђен 1958. године у Таџикистану, а по другим током 1970-их у Турској. Већ одавно се сматра да је ова врста изумрла.

Научници су у наше време доказали да је постојало генетско сродство између далекоисточних и каспијских тигрова. На основу тога се размишља о обнављању њихове популације у Централној Азији.

Дивљи кавкаски бизон

Једина фотографија кавкаског бизона снимљена за живота.

Бизони су врло древни бикови, савременици мамута. Њихова популација је била заступљена у две врсте – дивљи кавкаски и равничарски бизон. Кавкаски је био нешто мањи, имао је тамније и коврџаво крзно. Раније они нису били реткост у европским шумама, али већ почетком 20. века су доспели на ивицу опстанка због претераног лова. Равничарски бизон је ипак спасен јер је у светским зоолошким вртовима било неколико примерака.

Кавкаски бизон је имао мање среће. Он је обитавао у планинским шумама Главног кавкаског гребена, и популација се из деценије у деценију смањивала. Средином 19. века је било 2.000 грла, а почетком 20. века свега 500. Последњег дивљег кавкаског бизона убили су чобани на планини Алоус (Краснодарски крај) 1927. године.

После тога је у СССР-у остао само један бизон, мешанац кавкаског и равничарског. Већ више није било могуће обновити чистокрвну популацију, али су совјетски научници селекцијом успели да добију равничарско-кавкаског бизона који је заузео еколошки ареал кавкаског претка. Ова нова врста бизона од 1940-их обитава на слободи у Кавкаском резервату. Већи број бизона се прилагодио животу на 3.000 метара надморске висине. Спуштају се ниже само у хладнијим месецима током године.

Кавкаски лос

У планинама је обитавао и кавкаски лос. То је иначе северна животиња, али је пре неколико векова јужна граница обитавања лоса досезала до Јужног Кавказа. Кавкаски лос је генерално био сличан обичном европском лосу, само је нешто мањи. Зна се да је био распрострањен на реци Кубањ и на Кавказу, али је већ у 19. веку његова популација почела знатно да се смањује.

Што се тиче изгледа ове животиње, о њему научници изводе закључак само по пронађеним остацима, јер су ловци почетком 20. века потпуно истребили ову врсту.

Московски ронилац

После Великог отаџбинског рата у Совјетском Савезу је владала велика несташица радних паса, тако да су кинолози радили на стварању нових пасмина. Једна од њих је био московски ронилац, који је добијен у одгајивачници „Црвена звезда“.

Као основа је послужио њуфаундленд, али са нешто грубљом длаком (за оштрију климу) и са изузетно развијеном мускулатуром. Најпре су ти примерци укрштани са немачким овчарима, а затим међусобно.

Први московски рониоци показани су на изложби паса 1955. године, али се нису баш најбоље показали као радни пси. На пример, једно време је постојао план да се они користе за спасавање у води, али су пси нападали људе уместо да их спасавају. Званично се од гајења нове пасмине одустало 1979. године, јер она није међународно призната. Пред крај совјетског периода су ови пси гајени само у аматерским одгајивачницама. Данас, по свему судећи, више нема живих примерака московског рониоца.

Московска дога

Фотографија из приручника о узгоју паса

Московска дога је такође ишчезла пасмина. И она је одгајена као радна линија. Доге су укрштане са источноевропским овчарима, тако да је московска дога наследила риђу боју од доге и клинасти облик главе од овчара. Совјетски кинолози су 1960. године дефинисали стандард нове пасмине.

У књизи „Приручник за узгој паса“ из 1960. године аутори П. А. Заводчиков, В. В. Курбатов, А. П. Мазовер и В. П. Назаров описују стандард московске доге са фотографијом представника пасмине: висина најмање 65 цм, масивни скелет, развијена мускулатура, густо крзно, риђа боја длаке са црном маском. Одгајивачима, међутим, није пошло за руком да добију стабилну пасмину јер је у сваком леглу било доста варијација. Тако је московска дога временом препуштена забораву.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“